Toksicna Psihologija

Category: Uncategorized

  • Hello world!

    Welcome to WordPress. This is your first post. Edit or delete it, then start writing!

  • Toksični narcizam i unutrašnji kritičar

    „Narcis” – reč koja se danas toliko često upotrebljava. Svi mi znamo kada i zašto nekog nazivamo „narcisom” – najčešće je to slučaj kada se taj neko „pravi važan”, „umišlja da je nešto što nije”, da je „iznad svih” i ispoljava slična ponašanja, ali ne bismo baš rekli da ima „poremećaj ličnosti” (ako bi se izražavali kliničkim rečnikom). Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su, napornim radom i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da postoji stanje koje možemo nazvati „patološki narcizam”. To je već jedno ekstremnije stanje, toliko da se čak može govoriti o veoma disfunkcionalnoj, maladaptivnoj organizaciji ličnosti u tom smislu. Ovo psihičko stanje je bitno za našu priču o unutrašnjem kritičaru, jer se često dešava da su upravo ovakve ličnosti eksperti u izazivanju krivice, slanju dvostrukih poruka, izazivanju srama i stida i osećaja neadekvatnosti kod sagovornika.

    Zdrav narcizam (da ga tako nazovemo za sada) je karakterističan za sve ljude. Osnova ovog stanja je potreba da u suštini cenimo sebe, verujemo u svoje biće, volimo to ko smo i šta smo, i shodno tome, da poštujemo sebe, da se oslanjamo na sebe (umesto na druge), negujemo svoju ličnost i radimo na sebi, budemo ambiciozni i „pucamo na visoko”. Zdrav narcizam podstiče osobu da se bori za svoje potrebe i ciljeve; motiviše je da radi naporno kako bi ispunila svoje ambicije, omogućava joj da bude jaka osoba za sebe i druge, ali i da postavi granice. Poverenje u sopstvenu agensnost i verovanje u „veću i bolju” verziju sebe nas motiviše da radimo, unapređujemo se i da guramo svoj život napred ka tačci koju smo postavili. U nekim situacijama je potrebno da razmišljamo o tome na koji način možemo nešto adekvatnije i spretnije da uradimo, što nas podstiče da se prihvatimo posla i budemo sigurni u to što radimo. Takođe, zdrav narcizam je osnova samopouzdanja i samopoštovanja, koji su ustaljeni aspekti funkcionisanja u društvu. Ovo stanje nam omogućava da sa drugima budemo „na istoj nozi”, da otvoreno iskazujemo svoja stanja i osećanja te da ne dozvoljavamo da nas drugi povrede, sabotiraju, „sapliću” i tako nas spreče da ostvarimo svoje ciljeve. Isto tako, ukoliko smo samopouzdani nećemo biti „emocionalni vampiri” drugima i nećemo ih opterećivati. Na kraju, napomenimo i da je razvijanje i negovanje adekvatnog, pozitivnog pogleda na sebe jedan od mehanizama prevazilaženja i borbe protiv unutrašnjeg kritičara, o čemu ćemo govoriti kasnije.

    Međutim, ovde govorimo o jednom drugačijem stanju, a to je toksični narcizam. Kao što ćemo videti, ova forma narcizma je, zapravo, lažna ljubav prema sebi, pa čak i mržnja prema sebi. Hajde da sada uđemo u ovu, naizgled, kontradiktornu dinamiku, kako bi bolje razumeli ovakav sklop ličnosti. Naime, ukoliko prirodni, primarni narcizam definišemo kao ljubav prema samom sebi, onda kod toksičnog narcizma to nije slučaj, i kao što ćemo videti, to samo na površini izgleda tako. Kod ovog stanja naglasak je na preuveličanosti, kao i na načinima ispoljavanja, ali i na mehanizmima koji stoje iza ovog procesa. Prvo, to je preuveličan (ali dubinski lažan) osećaj sopstvene važnosti (tzv. „napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god se pojavi. Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili da zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koje je bilo potrebno nekoj drugoj osobi (npr. „Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, ekonomista, pravnik, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).

    Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako možda nemaju nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će stalno preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju, dok će druge nipodaštavati. Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. „Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili „Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili „Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.). Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvom i savršenstvom. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu – a uglavnom su na nižem ili srednjem hijerarhijskom statusu (ne računajući visoke biznismene-narcise, koji svojim životom sebi i drugima opravdavaju sopstveni narcizam). Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to, ali su isto tako vrlo osetljivi na kritike. Ovi ljudi često deluju arogantno, sa „snobovskim” stavom i ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kod nekih slučajeva, situacije je još ekstremnija – kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da „gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najuobičajenija slika osobe koja je patološki narcis (Cooper & Ronningstam, 1992). Neke crte ličnosti mogu izgledati ovako:

    • Očigledni fokus na sebe i sopstvene stavove/emocije u interpersonalnim odnosima
    • Problemi u održavanju zadovoljavajućih odnosa
    • Teškoće sa empatijom
    • Problemi sa ličnim granicama
    • Preosetljivost bilo na realne ili izmišljene uvrede
    • Ranjivost na sramotu (umesto krivice)
    • Nadmen govor tela
    • Laskanje ljudima koji im se dive
    • Netrpeljivost (ili čak mržnja) prema onima koji im se ne dive
    • Korišćenje drugih ljudi bez razmatranja posledica
    • Suptilno, ali uporno hvalisanje
    • Tvrde da su eksperti u mnogim stvarima

    Međutim, nije uvek sve tako otvoreno i jednostavno. Ovakav tip narcisoidne ličnosti se uglavnom može „namirisati na kilometar” (pogotovo ako ste upoznati sa fenomenom) i naziva se „otvoreni” ili „otkriveni” narcis. Stvar se komplikuje kada imamo posla sa tzv. „stidljivim”, „ranjivim” ili „prikrivenim” narcisom (Akhtar, 2000), jer njegovo pravo stanje nije tako očigledno i vidljivo (zato i termin „prikriveni”). Dešava se čak i da takva osoba ostavi spoljašnji utisak koji nam neće dati ni približnu predstavu o tome da je narcisoidna, samim tim jer je povučena, stidljiva, „lepo vaspitana”, pa čak i introvertna. Po svemu sudeći, izgleda da je ovakvih ljudi više u društvu, ali one često prolaze neopaženo, ili ih možemo pomešati sa nekim drugim sklopom ličnosti jer ih je zbog dvosmislene prirode njihovog ponašanja veoma teško identifikovati. Neke od uobičajenih crta ličnosti „prikrivenih” ili „stidljivih” narcisoidnih ličnosti su:

    • Prikrivanje sopstvene veličine uz ponašanje koje govori suprotno
    • Često vas kritikuju i drže „predavanja” za „vaše dobro”
    • Misle da su važni, ali da ih niko ne ceni koliko treba, nekad pokazuju inferiornost
    • Niko ih ne razume
    • Nezainteresovanost za razgovor osim ako se ne priča o čemu oni žele
    • Izolacija od ljudi i fantaziranje o moći
    • Prave se da vas slušaju, ali i upadaju u reč (čekaju svoj trenutak da govore)
    • Žale se kako niko nije dobar prema njima iako su oni dobri prema svima
    • Manjak empatije
    • Stalno vas uvlače u svoje probleme i očekuju da se bavite njima
    • Pasivno-agresivno ponašanje i hronična zavist
    • Preterana osetljivost (lako ih „povredite”), posebno su osetljivi na kritiku
    • Interpersonalne i teškoće u odnosima, posebno partnerskim

    Iako mnogi koji nisu upoznati sa fenomenom narcizma misle da narcisi uvek i zaista obožavaju sami sebe, vrlo često je slučaj obrnut, kao što smo već pomenuli, a čitava dinamika je mnogo kompleksnija nego što može delovati. Međutim, to uglavnom nije lako primetiti i ljudima teško polazi za rukom polazi da „raščivijaju” čitavu složenu priču koja je tu prisutna. Zato se nadamo da će ovaj tekst biti od pomoći u takvim situacijama. Šta je ovde, dakle, u pitanju? Toksični narcizam je zapravo:

    1. Kompleksan mehanizam odbrane. On je kompenzatorna, odbrambena „ljubav” prema jednom delu sebe, kojom se maskira drugi deo sebe. Ova naizgled grandiozna slika koju narcis stavlja pred sebe zapravo služi kao plašt kojim se prikriva mržnja i bes prema sebi, a koje su uglavnom proizvod neadekvatne interakcije roditelja sa osobom (Russel, 1985).
    2. Post-traumatsko-stresna reakcija. Osobi koja ima narcistički organizovanu ličnost su se dešavale stvari slične ili identične onima koje smo opisali u ranijim poglavljima (neretko još ekstremnije). Roditelji najčešće nisu adekvatno odgovarali na njegove potrebe kao detetu (Kohut, 1972). Jasno je da je narcisoidnost zapravo jedan veliki reakciono-odbrambeni mehanizam preživljavanja, tj. izlaženja na kraj sa kompleksnom, hroničnom traumom; to je „Vinikotovski” (prema psihologu Donaldu Vinikotu) lažno sopstvo nastao kao nužna posledica toksične psihologije sistematski primenjivane nad ovim osobama.
    3. Reakcija na sadističkog kritičara kroz regresiju i projekciju. Osoba se narcisoidnošću brani od sadističkog, i invazivnog i rigidnog unutrašnjeg kritičara. Ovo je najbolji primer cirkularnosti i lančane reaktivnosti toksične psihologije, gde njena primena nad osobom izaziva njenu ponovnu primenu nad drugima od strane te osobe. O narcisoidnoj maladaptivnoj ličnosti kao jednoj od posledica patologizovanog unutrašnjeg kritičara govorićemo u specijalnom delu izlaganja.
    4. Kompenzatorna formacija za ranjivi i slabo definisan ego. Stalna potreba za prihvatanjem od strane drugih i veličanjem sopstvene ličnosti u očima drugih je prisutna kako bi se ranjivi ego (grandiozno sopstvo) ojačao i nahranio. Ova „hrana” koja služi za jačanje ega se tehnički naziva „narcistička zaliha” ili „narcističko snabdevanje” (eng. „narcissistic supply”) (Fenichel, 1938). Narcistička zaliha može predstavljati emocije, stavove, mišljenja, ponašanja – bilo šta što će pokazati narcisu koliko ga cenite, volite, poštujete i najvažnije, koliko mu se divite. Narcis će često tragati za zadovoljenjem iz sujete, ili iz egoističkog pseudo-divljenja sopstvenim fizičkim ili mentalnim atributima. Ova potreba nastaje niskog bazičnog samopouzdanja i samopoštovanja, iz „ranjenog” ega koji uvek treba da se „popravi” tako što će se za to iskoristiti druga osoba i njene emocije.


    Tako dolazimo do zaključka da je toksični (a i još ekstremniji, patološki) narcis (paradoksalno) veoma zavisan od mišljenja okoline jer njegovo vrednovanje sebe gotovo u potpunosti zavisi od vrednovanja od strane drugih ljudi. Kako bi osigurali narcističku zalihu i pobrinuli se da nikada ne ostanu bez nje, narcisi pokušavaju da iskontrolišu okolinu. Potreba za kontrolom je verovatno najizraženija crta narcisoidnosti. Zato su često dominantni, opsednuti kontrolom, autoritarni i manipulativni. Kontrolišući druge, uspostavljaju izvor narcisoidnih zaliha, i osiguravaju da će sredina da se povinuje njihovim percepcijama. U slučajevima kada narcis oseti opasnost da njegova prava suštine može, potencijalno, biti otkrivena (bilo tuđim ponašanjem ili sopstvenim paranoidnim ideacijama) dešava se da upadne u agresivno i besno ponašanje prema okolini. Ovo se u literaturi naziva „narcistički bes” i on je odgovor na „narcističku povredu” (Kohut, 1972).

    Iako je uvrežena pretpostavka da je tipičan narcis „zaljubljen” sam u sebe i o sebi misli „sve najbolje”, uglavnom je, što se psihodinamike tiče, slučaj obrnut. Dubinsko osećanje bezvrednosti, inferiornosti i praznine  kompenzuje dr površinskim ubeđivanjem sebe i drugih u isto toliko veliku važnost, nadmoć i superiornost. Lažno sopstvo je ovde u potpunoj kontroli.

    Opet se vraćamo na tezu u kojoj su sve to samo mehanizmi kojima narcis „leči” i popunjava svoju unutrašnju prazninu i repetitivno pokušava da ostvari psihološku kvazi-stabilnost, koja očigledno potpuno zavisi od stabilnosti i dostupnosti spoljnih objekata.

    Problem toksičnih narcisa je i to što imaju jak i nerealan ego-ideal (dakle, ono što žele da budu ili misle da bi trebalo da budu) koji je stopljen sa egom (Vaknin, 2007). Šta ovo znači? Kod ljudi koji imaju adekvatno razvijenu ličnost i identitet, ego (ono što čovek jeste u trenutku) i ego-ideal (ono što čovek nije trenutno, ali želi da bude) su dve razdvojene strukture. Dakle, osoba je svesna ko je i šta je trenutno, ne pretvara se da je nešto što nije i ne ponaša se kao da je ostvarila sopstveni ideal, ali želi da ga ostvari. Iako svesna svog položaja, osoba zna šta želi da postane i ka tome teži.

    Međutim, kod narcisoidnih ličnosti, razlika između onoga što žele i onoga što jesu je zamagljena, jer nemaju uvid u realnu situaciju (setimo se, cela njihova ličnost je jedan veoma kompleksan mehanizam odbrane). Tako, narcis će se ponašati i truditi da ostavi utisak na druge kako bi stvorio predstavu da je već to nešto što trenutno nije, a o čemu fantazira i to koristiti kao podijum za manipulaciju i toksičnost. Ta fuzija „realno ja-idealno ja” je i jedan od glavnih razloga za onu svima prepoznatljivu nadobudnost i uobraženost, kojom se laički narcisoidne osobe često opisuju. Na primer, osoba je vozač autobusa, ili radi na kiosku, a kada dođe kući ponaša se kao da je šef autobuske stanice, direktor preduzeća, vlasnik lanaca restorana; ili, osoba je pročitala jednu knjigu iz psihologije i već misli da sve zna, da je najveći psiholog i zatim „drži predavanja” svojim prijateljima psiholozima na temu psihologije (očigledno i namerno navodim primer iz ličnog iskustva). Ironično, ovo se dešava usled toga što narcisi često imaju strogog i kažnjavajućeg unutrašnjeg kritičara: stoga, njihovo lažno sopstvo mora konstantno da koristi prethodno navedene manevre kako bi izbegao surovu kaznu (realnosti).

    Dakle, narcisu-vozaču autobusa super-ego konstantno nameće osećanja  niže vrednosti, jer je „samo vozač autobusa”, pa se zbog toga njegov ego brani od te užasne slike bezvrednog bića tako što mutira u hibridni, lažni ego. Taj hibrid ima zadatak da na nesvesnom, i može se reći, fantastičnom nivou, obmanjuje i sebe i druge, te na taj način „dokaže” prestrogom kritičaru i njegovim projekcijama na okolinu da nije toliko ništavan i jadan. Tako se dešava da se osoba pretvara u progonitelja i projektovanjem svog unutrašnjeg psihičkog sveta na druge, postaje otelotvorenje sopstvenog unutrašnjeg kritičara. Usled toga, narcisoidna osoba će najčešće biti prva koja kritikuje i omalovažava druge, upravo u onim domenima u kojim je najviše duboko nezadovoljna samom sobom. Narcis, u drugima za koje smatra da imaju „gori” posao od njega, da su „jadni i bedni”, da su „klošari”, „glupi”, „bludnici” itd., vidi refleksiju svog „jadnog i bednog” sebe, tj. sve ono što prezire i čega se plaši kod sebe. Druge osobe će svojom konfliktnošću i reagovanjem na ovo traženje narcističke zalihe  potpaljivati njegov bes i osećaj bezvrednosti, a submisivnošću izazivati prezir i osećanje nelagodnosti, te tako najčešće postaju žrtve narcističke toksičnosti.

    NAZAD NA TEKSTOVE

  • Efekat plinske svetlosti, sluđivanje ili „gaslight-ing”

    Sada već uveliko popularan termin na koji možemo naleteti u većini knjiga popularne psihologije, tzv. efekat plinske svetlosti (eng. „gaslighting”)[1], odnosi se na skupinu pokušaja od strane druge osobe da nam utiče na percepciju realnosti, uglavnom u smeru iskrivljavanja onoga za šta mislimo i ubeđeni smo da je tako kako jeste. Termin „plinska svetlost” je upotrebljen kako bi ilustrovala sam mehanizam i potiče iz istoimenog filma u kojem partner, između ostalog, manipuliše jačinom svetlosti plinske lampe a onda ubeđuje partnera da umišlja da se nešto menja. Njegov primarni cilj je bio da ubedi osobu kako je mentalno nestabilna, tako što je, narodski rečeno, „nabeđuje” da ono što vidi, oseća i misli nije tako kako jeste, tj. da nešto s njom nije u redu (iako je s njom zapravo sve bilo u redu a on je taj koji je uticao i na kontekst i na nju). Ukratko rečeno, ovo je manipulativna tehnika koja ima za cilj navođenje druge osobe da sumnja u sopstvenu realnost i sebe samu. Najčešće se sastoji od sledećih elemenata:

    • Negiranje opažanja i zaključivanja osobe o realnosti i ubeđivanje da to što vidi nije stvarno tako kako ga ona vidi: „To uopšte nije tako, pogrešno to vidiš. To što misliš ili kažeš da se dešava, ne dešava se.”
    • Negiranje da se nešto desilo ili da se desilo samo tako kao što ga se druga osoba seća: „To se nije desilo, izmišljaš, umišljaš!” iakoje njena emocionalna reakcija sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom, ili, „nije tako bilo, nego ovako.”
    • Negiranje osećanja osobe i ubeđivanje da ono što oseća nije to što oseća ili što treba da oseća[2]: „Sad glumiš da ti je loše, praviš se, hajde ne foliraj se.” „Ne znam što si besan sada, ništa se ne dešava.” „Prestani da plačeš,  nema potrebe za tim”. „Čemu sad tolika frka, samo sam (to i to) rekao-la/uradio-la”.
    • Strateško „podešavanje” konteksta, predstavljanje situacije ili ponašanje sa ciljem da osoba počinje da sumnja u sebe i svoje postupke, a samim tim i da se oseća nesigurno: „Stalno obaraš ovo, smotan si. Svaki put uprljaš krpu. Uvek si neraspoložen. Uvek radiš isto ono što ne valja.” Obratimo pažnju na (zlo)upotrebu reči „stalno” i „uvek”, koje navode na tobožnju konstantnost „lošeg” ponašanja koje je sveprisutno.
    • Osećanja, mišljenja i stavovi osobe se ne prihvataju kao validna i ispravna, pa ispada da nemaju osnovu, iako ih je neretko upravo druga osoba izazvala ili uticala na njih. „Ne znam zašto si sad besna/tužna, nema potrebe za tim” tip izjave kojoj je prethodila neka uvredljiva opaska, agresivno ponašanje, optužba, itd.
    • Predstavljanje situacije kao da je samo realna za tu osobu, ali ne i objektivno, iako to nije slučaj, ili je minornoj meri tačno: „Sve je to SAMO u tvojoj glavi.”
    • Izazivanje konflikta pa ubeđivanje osobe da je ona ta koja je izazvala konflikt: „Ti si prva počela, vidiš, to je zato što voliš da se svađaš.”
    • Obrtanje situacije uz ubeđivanje osobe da je suprotno od onoga kako jeste: „Ti si kriv/a, ne ja. Ti si to htela, a ne ja.”
    • Otvoreno ubeđivanje osobe da nešto sa njom nije u redu, iako za to nema objektivnog dokaza: „Mislim da s tobom nešto ne valja, treba da se lečiš/da prestaneš to da radiš/da se promeniš.”
    • Forsiranje osobe na konstantno preispitivanje sebe: „Problem je u tebi, ne u meni, ti zapravo radiš sve pogrešno i treba da se malo preispitaš/poradiš na svom ponašanju.”
    • Preskakanje ili ignorisanje ključne teme (diverzija) i svođenja razgovora ili situacije na neku nebitnost, pa samim tim, predstavljanje druge osobe kao nekog ko se raspravlja oko nevažnih stvari. „To su sad gluposti, ne želim time da se bavim”, „Zašto pričaš o tome, to je totalna glupost!?. Ne samo što su stvari o kojima druga osoba trenutno priča okarakterisane kao „glupost”, već su i „totalna” ili „potpuna” glupost. Taj pridev dodatno ekstremizuje stvari, kreirajući osećaj kolosalne besmislenosti onoga što se kazuje uz osećaj da smo i mi sami na neki način promašeni, banalni, „smarači” ili priglupi čim nas interesuju takve „totalne gluposti”.
    • Zbunjivanje osobe tako da više ne zna o čemu je reč, šta je istina i tema razgovora ili rasprave: „Nisam pričala o tome, sve si pogrešno shvatio.”, „Nikad me ne razumeš” (ili „ništa ne razumeš”), „o čemu ti sad pričaš, to uopšte nije ono o čemu smo razgovarali” (opet, podrazumevajući da nije slučaj gde osoba stvarno pravi velike digresije i ne drži se teme).
    • Pretvaranje da ne razume ono o čemu druga osoba govori, iako je razgovor direktan, konkretan i transparentno razumljiv: „Sad me samo zbunjuješ. Pričaš nepovezano. Ne razumem o čemu je reč i šta je tvoj problem.”
    • Trivijalizovanje problema, njegove jačine, veličine ili osećanja osobe tako da se osoba oseti kao da je otišla predaleko, iako to nije slučaj: „To uopšte nije tako strašno. Dramiš, preteruješ. Preosetljiv/a si.”

    Sve ovo, u dovoljnoj jačini i stalnosti, primenjeno čak i na odraslu, razvijenu i mentalno jaku osobu, može imati uticaja na nju u smeru toga da počne da preispituje sopstvenu realnost, samu sebe i da se oseća loše u vezi sebe. Ukoliko se ovo dešava postepeno i sistematski, čak će i (psihički) snažna osoba imati tendenciju da poklekne pred ovom salvom manipulativnih tehnika i početi da se oseća nesigurno, nestabilno ili, jednostavno, kao da nešto nije u redu sa njom i sa situacijom. Sada zamislite da se ovako ponaša neko ko je stariji, pametniji, sposobniji, prema nekom ko još nije dovoljno razvijen – ne samo fizički, nego mentalno i emocionalno. I da takvo ponašanje traje duži vremenski period, odnosno da boji celokupan odnos, a pogotovo da je takav jedan odnos dominantan u životu osobe. Dakle, svakako ne govorimo o povremenoj ili minimalnoj komunikaciji u ovom smislu (gde će i u najadekvatnijem odnosu doći do nesporazuma i različite percepcije istih stvari), već o sistematskoj prisutnosti ovakvih i sličnih izjava koje karakteriše uporno iskrivljavanje percepcije iz pravca jedne osobe ka drugoj.

    U dinamici roditelj-dete (pa i u odnosu odrasli-odrasli), primena bilo kojeg od navedenih ponašanja nikako ne može iznedriti dobre stvari, kako u trenutnom odnosu, tako ni u budućoj konstelaciji crta ličnosti kod onog nad kojim se primenjuju. Recimo, ukoliko se roditelj, negovatelj, ili neka druga, starija figura od autoriteta (a kada smo mali skoro svi su nam u nekom smislu figure od autoriteta, samim tim što su stariji i opaženi kao moćniji od nas) sistematski ponaša na način gde negira osećanja deteta „zašto sad plačeš, dramiš, glumiš”, te ga uzgred etiketira kao „nestabilnog” ili slabog „preosetljiv si, ajde prestani”, dete nema izbora nego da bude zbunjeno samo sobom i svojim osećanjima. Velika je šansa da će stoga početi postepeno da sumnja u sebe, ubedivši se da to što oseća ne treba da oseća – iako zapravo treba da se tako oseća jer je emocija realna i vezana upravo za nešto što druga osoba radi neadekvatno. Time će steći sliku o sebi u kojoj s njim nešto stvarno nije u redu, čim mu toliko govore da ne treba da se oseća tako kako se oseća. Samim tim, smatraće da njegova prava osećanja nisu realna (mogući koren nastanka osećaja nevažnosti, disocijacije i „praznine” u kasnijem dobu), da nisu toliko bitna ili da su u suštini neadekvatna, a to najčešće dovodi do konfuzne slike o sebi (difuziju identiteta). Isto tako, roditelj može otvoreno da negira da se nešto (toksično) desilo, ili da je on sam toksičan (a time i izazivač, odnosno, odgovoran za nastalu situaciju), i da je uvek u detetu problem. Pošto realnost ne pokazuje tu „činjenicu”, dete počinje da se bori između dve suprotnosti: „da li je moje opažanje ispravno, ili je druga osoba zapravo ta koja vidi stvari kako treba?” Čim ovaj ciklus preispitivanja započne, teško se zaustavlja i dete upada u spiralu sumnje u sebe. To je osnova za dalju anksioznost, nesigurnost i sniženo samopouzdanje, koji se kao kamen temeljac ugrađuju u jezgro kasnije odrasle ličnosti.

    Konstantno ubeđivanje osobe da nije u pravu direktan je „napad” na njeno opažanje realnosti i stavljanje toksičnog vela konfuzije na celokupnu stvarnost. Osoba počinje da se vodi floskulom „ako samo drugi vide ispravno – a ja ne, tuđa osećanja su važna – dok moja nisu, onda  su oni važni i u pravu – a sam ja „pokvaren-a”, nevažan-a, lud-a, i treba me popraviti.” Dodatno, sumnja u sebe nužno vodi ka potrebi da se, i kasnije, uvek oslanja na druge kako bi oni doneli sud o tome šta je ispravno a šta ne, čak i kada je reč o sopstvenim najdubljim osećanjima, potrebama i slici o sebi. Preispitivanje sebe i sopstvenih opažanja postaje nešto što je uobičajeno i nužno da bi se funkcionisalo – premisa da se bude u ekvilibrijumu s drugima, deli realnost i da se bude prihvaćen sa njihove strane. Uvod u takvo stanje bespomoćnosti i neadekvatnosti je uvod u psihoemocionalnu zavisnost od drugih, nepoverenje u sebe, te je, samim tim, neretko zapravo uvod u tzv. „životnu depresiju” i sistemsku, generalizovanu anhedoniju. S druge strane, u zavisnosti od specifičnog temperamenta i konstelacija odnosa, osoba kasnije može izrasti u besnu i frustriranu osobu koja, usled toga što je konstantno negirana kao biće i ubeđivana da nije u pravu, te da njen stav ili mišljenje nisu važni, kasnije ima potrebu za kompenzatornim dokazivanjem, u kom je samo i isključivo njen pogled jedini istinit („ja sam u stvari taj koji je uvek u pravu, niko drugi ne može da mi kaže šta je ispravno a šta ne”), što je naravno defanzivni mehanizam, gde se iz odbrane prelazi u napad. Tako se, nažalost, nastavlja i produžuje linija manipulativnosti i destruktivnog „sluđivanja” kroz generacije, a nije retkost i da se na taj način osoba uspešno oblikuje u narcisoidnu, i tako opet prenese toksičnost dalje na sopstveno potomstvo i ljude oko sebe.

    [1] Za ovaj termin, inače, ne postoji adekvatan prevod jer je u pitanju kovanica na engleskom jeziku. Negde se nalazi i prevod „sluđivanje” ili „manipulacija sluđivanjem” koji nije bukvalan već deskriptivan, odnosno, opisuje mehanizam uticaja na osobu, gde jedna osoba, narodski rečeno, „pravi ludom” drugu osobu.

    [2] Naravno, podrazumeva se da postoji dobar objektivan razlog i argument da se osoba oseća kako se oseća, pre nego što ovakve komentare okarakterišemo kao „sluđivanje”. Nužan uslov je da su njene emocije izazvane situacijom ili pod uticajem druge osobe, odnosno, emocionalna reakcija je sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom i ljudskom prirodom. Ne može se primeniti na situacije gde druga osoba preterano (ili iskrivljeno, neprimereno) emocionalno reaguje na minorne stvari, gde je sasvim opravdano ukazati joj na to da su reakcije preterane i neprimerene. Takav slučaj može biti prisutan kada je, zapravo, druga osoba ta koja manipuliše i „sluđuje” prvu, ekstremno i patološki reagujući na minorne stvari, time ucenjujući prvu osobu i dovodeći je do toga da „hoda po ljuskama jajeta”. U tom drugom slučaju, možemo drugu osobu, emocionalnog ucenjivača, okarakterisati kao „sluđivača” jer postavlja situaciju tako da ispada da je prva osoba siledžija, neosetljiva, nasilnik ili zlostavljač, što ona zapravo, u tom slučaju, nije.

    NAZAD NA TEKSTOVE

  • Prokrastinacija: kontrolišući roditelj, naučena bespomoćnost i nesigurna baza

    Fenomen prokrastinacije se u poslednje vreme toliko često viđa u svim sferama individualnog i socijalnog funkcionisanja, da je termin postao široko prihvaćen kao svakodnevno i štaviše, uobičajeno stanje. Prokrastinacija se, zvanično i usko definiše kao čin namernog, svesnog odlaganja nečega što se treba uraditi (Merriam-Webster, 2019). Konkretnije, to je izbegavanje završavanja zadatka, obaveza, odnosno odlaganje započinjanja radnje, bez obzira na potencijalne negativne posledice. Takođe, za prokrastinaciju je često karakterističan mehanizam zamene ili namernog odvlačenja pažnje – osoba ne samo što odlaže svoje obaveze već to radi tako što obavlja neke druge, mnogo manje značajne ili besmislene radnje kojima sebi odvlači pažnju. Na primer, umesto da uči za ispit, osoba gleda „smešne klipove” na internetu ili, umesto da ode u prodavnicu, kupi namirnice i spremi ručak, osoba baš tada započne seansu igranja video-igre ili menjanja kanala na TV-u i slično. Stoga se veoma često može čuti kao termin koji koriste studenti, đaci, poslovni ljudi, profesori, a najviše ljudi koji imaju problem sa anksioznošću.

    Prokrastinacija, ili narodski „što mogu danas ostaviću za sutra”, je stanje u koje svi mi ponekad upadnemo. Ipak, neko takve momente ima ređe, a neko češće, a neko, možemo tako reći, živi „prokrastinatorski”. Za osobe koje se ovako ponašaju, upotrebili smo izraz „sistematski prokrastinatori”. Sistematska prokrastinacija ili prokrastinatorski stil života je sveopšte, pervazivno stanje odlaganja svih obaveza, generalno izbegavanje suočavanja sa odgovornošću, odugovlačenje započinjanja bilo koje radnje, poboljšanja kvaliteta života ili neke razvojne promene. Ukratko, to je bezvoljnost i manjak želje da se započne bilo šta konstruktivno, uz prisustvo volje da se obavljaju minorne ili druge „zamenske” radnje. Osoba provodi svoje vreme baveći se besmislenim radnjama koje ne zahtevaju mentalni napor (ili zahtevaju drugačiju vrstu psihičke aktivnosti), trivijalizuje sopstveni život, negira ozbiljnost i nužnost obaveza ili traži neki drugi izgovor da ne bude kreativna, završi nešto započeto ili radi na sebi.

    Ovakvo stanje svakako liči na laički definisanu „lenjost”, jer drugi ovakvo ponašanje često opažaju kao simptom neradničkog duha, odnosno, deluje im kao da dotičnog „mrzi da se pokrene”. Uistinu, ta klasična lenjost i jeste vrsta prokrastinacije, ali ne može se svaka prokrastinacija okarakterisati kao lenjost. Pogotovo ne u slučajevima kada osoba radi nešto drugo kako ne bi morala da radi ono što treba da radi. To „nešto drugo” može čak biti i napornije od onog prvog, ali razlika je u tome što to drugo nije obavezno, nije nužno ili nije konstruktivno u datom trenutku kao prvo. Kod osoba sa prokrastinatorskim stilom života imamo slučaj jednog velikog i dugotrajnog odlaganja čitavog života i svega što on nosi. Odatle počinjemo da naziremo srž problema i shvatamo na koji način je on povezan sa prestrogim unutrašnjim kritičarem, odnosno disfunkcionalnim internalizacijama, ali i obrascima vezivanja za druge.

    Zašto se ovo sistematsko odlaganje života događa? Ukoliko malo pročačkamo po fenomenu prokrastinacije, prvo što vidimo je to da se ona javlja kada postoji objektivna ili subjektivna (samonametnuta) nužnost obavljanja obaveze, odnosno započinjanja nečega. Na započinjanje tog „nečega” ili obavljanje nekog zadatka osobu teraju ili okolnosti, ili druge osobe, ili je ona samu sebe ubedila da to treba, mora ili da je nužno. Prilikom priče o ego-stanjima i unutrašnjem roditelju/detetu, videli smo da strog i kontrolišući unutrašnji roditelj za suparnika u interakciji najčešće ima buntovničko i odmetničko dete. Nametanje obaveza je ovde komunikacija kontrolišućeg i naredbodavnog roditelja, a odlaganje obaveze je način bunta unutrašnjeg deteta protiv ovog pokušaja kontrole. Osobe sa jakim kritičarem obično imaju i aspekt jakog buntovničkog deteta pa se u takvom konglomeratu snaga vodi konstantna borba. Ukoliko su oba aspekta podjednako jaka, onda će borba biti konstantno nerešena. Dakle, dve strane su u stalnom klinču, unutrašnja borba traje, što će se manifestovati u spoljnjem ponašanju kao „pauza” života (eng. „life on hold”). Prestrogi roditelj koji tera da se odrade stvari, pa makar i „na silu” je aspekt lošeg dela introjekta roditelja ili internalizovane slike nekog drugog, uticajnog autoriteta.

    Prokrastiniranje se laički posmatra kao lenjost i neodgovornost. Međutim, kada osoba sa revnošću radi stvari koje su od manje važnosti, koje su nebitne, ili čak idu na njenu štetu, samo da ne bi radila to što „treba”, očigledno je da je problematika mnogo dublja i kompleksnija

    S tim u vezi, drugi aspekt reakcije na nekonzistentne, agresivne i kontrolišuće okoline (uglavnom roditelja) je osećaj naučene bespomoćnosti. Stalno kažnjavanje, „double-bind” situacije i nedefinisani zahtevi stavljaju osobu/dete u položaj gde ne zna šta da očekuje, a ni šta da radi da bi „odobrovoljilo” svoje staratelje ili zahtevajuću, „očekivačku” okolinu. Dalje, dete opsednuto time šta okolina, odnosno roditelji od njega žele, kako se oni osećaju (a ne ono) i šta da uradi povodom toga, naviknuto je da sutra i kao osoba funkcioniše u takvom operativnom modusu gde troši resurse na „razrešavanje” nečega što nije za rešavanje, a što je ipak stalno i dalje „u vazduhu”. Osobe sa nesigurno-anksioznim i ambivalentnim unutrašnjim radnim modelom, koji je opet produkt goreopisanih roditelja i emocionalnog vezivanja za iste, su u suštini naučene da prepuštenost samom sebi ne postoji, odnosno, da ne mogu adekvatno da funkcionišu ukoliko nisu pasivno-zavisne od druge osobe – jer su tako naučene. Ovde u suštini imamo obrazac tipa „ne znam šta tačno moj roditelj želi od mene; kada nešto želi, to moram da uradim iako ne želim; ubeđivan/a sam da ne znam šta ja želim i da moje želje i nisu tako bitne; sada moram da upregnem snage da saznam šta roditelj želi kako bih znao/la dalje korake.”

    Nedostatak „holding” („držanje”) komponente (opisane u jednom od prethodnih poglavlja) prilikom ranog roditeljstva, a kasnije i neadekvatno otelotvorenje sigurne baze, sprečava dete/odraslu osobu da se upušta u neizvesne, nepoznate i u situacije koje mogu izazvati tenziju. Usled toga, osoba paradoksalno stalno pokušava da se vrati i pronađe sigurnu bazu dok oseća onesposobljavajuću anksioznost kada treba sama da se suoči sa izazovima nepoznate spoljašnjosti. Odrasla jedinka u ovom slučaju figuru „roditelj” neretko zamenjuje figurom „partner”, čak i kada nije u vezi, opsednuta je time da nađe sigurnost, anksiozna je kada treba da se upusti u nepoznato i stavlja ono što žele drugi ispred sopstvenih potreba. Sposobnosti za donošenje odluka, a samim tim i preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život su u takvom sklopu deficitarne i slabo funkcionalne, što se odražava na maladaptivne načine nošenja sa kontekstom gde se upravo odlučnost i odgovornost zahtevaju.

    NAZAD NA TEKSTOVE

  • „Kompatibilnost” partnera u svetlu prethodnih obrazaca vezivanja

    Pored toga što stilovi vezivanja i unutrašnji radni model mogu konkretno uticati na našu ličnost i karakter, oni u velikoj meri mogu odrediti koji „model” ličnosti, odnosno karakter ćemo tražiti prilikom povezivanja sa drugima. Ljudi su u određenoj meri svesni toga kakve im osobe odgovaraju ili ne odgovaraju, s kim im je prijatno u društvu, pored koga se osećaju dobro ili loše, kakvi im se ljudi „dopadaju” i u kakve tipove ličnosti se zaljubljuju. Međutim, ova očekivanja i modeli su mahom nesvesni, pa se može desiti da mislimo da želimo da budemo u odnosu sa takvom i takvom osobom, a kad ostvarimo povezanost, shvatimo da nam tu zapravo mnoge stvari smetaju: da nam njen karakter ne odgovara i da se osećamo loše u toj vezi. To je stoga što su ovi obrasci uglavnom nesvesni; i naravno, u velikoj su meri određeni našim prethodnim povezanostima sa drugima, počevši od ranog detinjstva i interakcije sa roditeljima.

    Često se dešava da neke osobe konstantno ulaze u odnose gde bivaju povređene; kao da ih uvek privlači isti tip ljudi koji se ispostavi kao toksičan za njih i pored kojeg ove osobe pate. Neretko srećemo slučajeve (kod sebe i drugih) u kojima shvatamo šta se dešava i kakvi nas ljudi privlače, i da to nije dobro za nas, ali nas i dalje privlače i nije nam jasno zašto. Objašnjenja za to svakako ima mnogo, ali se sva ona, ili većina njih, mogu podvesti pod okrilje teorije o ranim vezivanjima za roditelje i prvim iskustvima u emocionalnim odnosima sa drugima. U tom smislu, ukoliko primetimo da nas privlače osobe jakog karaktera, dominante, agresivne, one koje znaju da „lupe šakom o sto”, vođe, vrlo je verovatno da nam je makar jedan od roditelja takva ličnost, pri čemu nije mnogo bitno kakve smo mi osobe. Na primer, može se desiti da nas privuče dominantna osoba, a da smo mi po prirodi submisivni (i na tom mehanizmu se odvija odnos) a može se desiti da smo i mi dominantni, ali nas opet takve osobe privlače, iako su to često situacije tipa „dva jarca na brvnu” dakle, dolazi do čestih konflikata.

    U prvom slučaju, specifično ponašanje roditelja koje je bilo takvo da je od nas napravilo submisivne ličnosti (vidi poglavlje koje se bavi temama ego-stanja i ulogama roditelj-dete gde se govorilo o „formulama” tj. povezanostima između ličnosti roditelja i ličnosti deteta), sada je očekivano ponašanje drugih. Mi zapravo u ovom trenutku očekujemo da se drugi ponašaju prema nama kao što su naši roditelji ponašali prema nama, a zatim koristimo iste strategije koje smo koristili u detinjstvu kako bismo održali odnos, u cilju održanja trenutnog odnosa. Ukoliko obe strane prihvate takvu „igru” to može rezultirati našim zadovoljstvom sa odnosom, ili može doći do nagomilavanja podsvesnog besa prema dominantnoj osobi. Osećaj besa od strane submisivne osobe je takođe projekcija iz ranih interakcija sa dominantnim roditeljima i on se javljao kao prirodna reakcija na kaznu. Pošto je trenutni odnos refleksija toga, isti mehanizmi  ponovo uzimaju maha i mi sada potiskujemo svoj bes prema ovom „novom roditelju”, očekujući kaznu ili percipirajući neka njegova ponašanja kao kažnjavajuća.

    U drugom slučaju, gde smo mi dominantni, a privlače nas dominantne osobe, ono što se najčešće dešava je da smo prilikom ranih interakcija sa roditeljima, koji su bili agresivni i dominantni, morali aktivno  da se borimo protiv njihovog „režima”. To da li će dete biti buntovnik ili pasivna osoba, opet zavisi od specifičnog situacionog, ali i od biološko-psihološkog sklopa deteta. U svakom slučaju, odnos je tu bio manje-više stalna borba dveju strana, gde se dete borilo da ostvari svoja prava, a roditelj je aktivno pokušavao da „uguši” pobunu. Ukoliko smo odrastali u ovakvom kontekstu, uglavnom će nas najverovatnije privlačiti dominantne osobe, zato što smo uslovljeni na obrazac borbe, i shodno tome naš mozak traži „pogodnog kandidata” sa kojim će moći adekvatno da uposli taj obrazac. Stoga, dešava se da nas privuku dominanti i agresivni partneri jer jedino sa njima možemo odigravati tu „igru” na koju smo se navikli iz ranijih iskustava – za to jedino i znamo i znamo. Odnosi ovakve vrste su mahom sa dosta konflikata koje izazivaju obe strane, a koji su produkti nagomilanih tenzija i borbe za prevlast, teritoriju i prava. Konflikti su sasvim normalni za obe osobe, i za razliku od dominantno-submisivnih odnosa gde su konflikti traumatični za submisivnu stranu, u dominantno-dominantnim odnosima konflikti uglavnom služe da se odnos vrati u ekvilibrijum („sada sve je ok…ali samo do sledeće prilike”). Ovde obe osobe ispoljavaju težnju da se njihova prava i stavovi prihvate paradoksalno zahtevajući da se druga osoba „potčini” njihovom uticaju. Međutim, to je samo trenutna pobeda, jer ako druga osoba potpuno prestane da učestvuje u konfliktima, čitav odnos staje; zapravo, u takvom kontekstu nije ni dobro po odnos da se druga osoba potpuno povinuje i postane submisivna. Konflikt i borba za prevlast je domen gde obe strane iskazuju sebe kao ličnosti, jer su od malena naviknute na to da je ovo jedini način da budu „na ravnoj nozi” sa svima, i da tako drugima, a i sebi, budu dovoljno dobre. Bez konflikta, ove osobe nemaju načina da iskažu sebe, i samim tim tako (što se njih tiče) nema nikakvih „dokaza” da su dovoljno dobre – zato uglavnom upadnu u negativnu ruminaciju. Cela ova dinamika neretko dovodi do toga da, kada se dominantne osobe nađu u vezi sa nedominantnim i nekonfliktnim partnerom, odnos im postaje „dosadan” i statičan, partneri im postaju dosadni i prestaju da ih privlače. S druge strane, takođe možemo imati slučajeve u kojima submisivne osobe ulaze u odnos sa submisivnim i tu opet imamo isti rezultat – odnos postane „prazan”, „veza nigde ne ide”, međusobna privlačnost prestane, i tako dalje. Sve se to dešava zato što se ne odigravaju obrasci na koje je mozak naviknut i koje očekuje, i zbog toga ovakva vezivanja deluju
    besmisleno i strano.

    Partnere često biramo prema nesvesnim očekivanjima toga što želimo da ispoljimo u odnosu i kako želimo biti tretirani. Problem najčešće čini to što našim očekivanjima vladaju rana vezivanja u kojima nismo na adekvatan način uspeli da se ispoljimo i gde nismo tretirani kao autentične osobe

    Pored toga što se može javiti i dinamika takve vrste u kojoj je partner refleksija našeg unutrašnjeg roditelja (gde mi zauzimamo ulogu „deteta”) često se u isto vreme dešava i to da se mi sami identifikujemo sa svojim roditeljima, i prema partneru se ponašamo onako kako su se naši roditelji ponašali prema nama. To počinje s time da se u partnera projektuje naše unutrašnje dete i onda se prema njemu ponašamo onako kako se (ili kako bi se) naš roditelj ponašao prema nama. Recimo, imali smo roditelja koji je nekonzistentno strog, nepredvidljiv, pasivno-agresivan i nepodržavajući. Naše unutrašnje dete je anksiozno, frustrirano, zbunjeno i zavisno od emocionalne validacije. Projekcijom unutrašnjeg deteta u partnera (napomenimo i to da je važno da partner bude „prikladan” odnosno prijemčiv za projekciju, dakle, da poseduje makar klicu navedenih crta) mi se prema njemu nesvesno ponašamo kao nekoznistentno-nepodržavajući roditelj. Ne podnosimo sopstvene slabosti (dete), tim više što ih sada vidimo i kod drugog. Iz tog razloga, ne znajući za drugi način ponašanja prema tim „slabostima”, naš um upošljava model „pasivno-agresivni roditelj” kako bi „promenio” partnera „na bolje”. Nažalost, to dovodi do toga da se sada kod drugog partnera aktiviraju odbrambeni mehanizmi, a nakon toga i njegove/njene sopstvene introjekcije roditelj-dete po kojima počinje da se ponaša. Shvatate da je ovo prazan, beskoristan i toksičan valcer koji samo vrti jedne te iste bolne momente u krug, bez ikakvih pomaka u isceljenju – štaviše, u ovakvim situacijama (ukoliko su opšteprisutne i nekontrolisane) neretko može doći i do produbljivanja starih ožiljaka. S tim u vezi postoji fenomen pod nazivom „traumatsko vezivanje” (eng. „trauma bonding”), o čemu će biti reči kasnije.

    Svakako da postoje raznorazni primeri dinamika za koje nemamo mesta u ovom trenutku, ali za sve njih važi isto pravilo – psiha funkcioniše po prethodnim obrascima i na osnovu toga aktivno traži i očekuje da se interakcije sa drugima odigravaju po već usađenom modelu. Napomenimo i to da se model interakcije roditelj-dete takođe neretko projektuje i u odnos sa sopstvenom decom. Tu dolazi do različitih dinamika, na primer, osoba može prema detetu da se ponaša onako kako se njen roditelj ponašao prema njoj. Primera radi, ukoliko je neko kao dete bio podvrgnut preterano disciplinujućim roditeljima, sada će se takođe i prema detetu ponašati disciplinujuće. Drugi primer je da roditelj sada u dete projektuje sopstveno unutrašnje dete, a sebe identifikuje kao „idealnog” roditelja za to svoje unutrašnje dete, ponašajući se prema njemu po nekom hibridnom modelu gde dominira narcisoidni obrazac. S druge strane, može se desiti da se osoba prema detetu ponaša previše popustljivo jer „zna kako je to” kada je roditelj strog; dakle projektuje svoje unutrašnje dete na njega i preko njega pokušava da „živi” alternativni život gde roditelji nisu bili kritički nastrojeni, tako što ide u ekstrem totalnog „laissez-faire”[1] pristupa. Iako deluje kao bolji izbor, ekstremi u odnosima nisu adekvatni, pa tako previše popustljiv vaspitački stil može dovesti do toga da dete prerano postane dominantno u odnosu, ili s manjkom integriteta usled nedostatka vodeće figure, odnosno modela. Tako može doći do neprirodnog disbalansa, gubitka uzora/modela, preteranih/nerealnih očekivanja od ljudi i slično. Takođe, ovo može prerasti u pseudo-neglekt, koji je isto tako toksičan po razvoj deteta kao i opterećenost odnosom sa detetom.

    Napomenimo na kraju i to da su ovi modeli vezivanja jednostavno ugrađeni u naše nesvesno i uglavnom funkcionišu automatski, bez naše svesne kontrole. Stoga, ukoliko ne osvestimo i ne analiziramo situaciju iz ugla obrazaca vezivanja u detinjstvu i mladosti, teško ćemo promeniti način na koji ulazimo u odnos sa drugima, povećati šanse za pronalazak kompatibilnog partnera, a i uticati na to da se naši trenutni odnosi pokrenu na bolju i adekvatniju psihoemocionalnu ravan, čime i mi i naši partneri sazrevamo kao ličnosti.

    [1] Minimalna odgovornost za neki proces, tj. u ovom slučaju, minimalno preuzimanje uloge vođe u odnosu, odnosno maksimalno izbegavanje aktivne uloge vaspitača i usmerivača odnosa. Prevod termina sa francuskom je „pustiti” ili „dozvoliti”.

    NAZAD NA TEKSTOVE