Efekat plinske svetlosti, sluđivanje ili „gaslight-ing”

Sada već uveliko popularan termin na koji možemo naleteti u većini knjiga popularne psihologije, tzv. efekat plinske svetlosti (eng. „gaslighting”)[1], odnosi se na skupinu pokušaja od strane druge osobe da nam utiče na percepciju realnosti, uglavnom u smeru iskrivljavanja onoga za šta mislimo i ubeđeni smo da je tako kako jeste. Termin „plinska svetlost” je upotrebljen kako bi ilustrovala sam mehanizam i potiče iz istoimenog filma u kojem partner, između ostalog, manipuliše jačinom svetlosti plinske lampe a onda ubeđuje partnera da umišlja da se nešto menja. Njegov primarni cilj je bio da ubedi osobu kako je mentalno nestabilna, tako što je, narodski rečeno, „nabeđuje” da ono što vidi, oseća i misli nije tako kako jeste, tj. da nešto s njom nije u redu (iako je s njom zapravo sve bilo u redu a on je taj koji je uticao i na kontekst i na nju). Ukratko rečeno, ovo je manipulativna tehnika koja ima za cilj navođenje druge osobe da sumnja u sopstvenu realnost i sebe samu. Najčešće se sastoji od sledećih elemenata:

• Negiranje opažanja i zaključivanja osobe o realnosti i ubeđivanje da to što vidi nije stvarno tako kako ga ona vidi: „To uopšte nije tako, pogrešno to vidiš. To što misliš ili kažeš da se dešava, ne dešava se.”
• Negiranje da se nešto desilo ili da se desilo samo tako kao što ga se druga osoba seća: „To se nije desilo, izmišljaš, umišljaš!” iakoje njena emocionalna reakcija sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom, ili, „nije tako bilo, nego ovako.”
• Negiranje osećanja osobe i ubeđivanje da ono što oseća nije to što oseća ili što treba da oseća[2]: „Sad glumiš da ti je loše, praviš se, hajde ne foliraj se.” „Ne znam što si besan sada, ništa se ne dešava.” „Prestani da plačeš,  nema potrebe za tim”. „Čemu sad tolika frka, samo sam (to i to) rekao-la/uradio-la”.
• Strateško „podešavanje” konteksta, predstavljanje situacije ili ponašanje sa ciljem da osoba počinje da sumnja u sebe i svoje postupke, a samim tim i da se oseća nesigurno: „Stalno obaraš ovo, smotan si. Svaki put uprljaš krpu. Uvek si neraspoložen. Uvek radiš isto ono što ne valja.” Obratimo pažnju na (zlo)upotrebu reči „stalno” i „uvek”, koje navode na tobožnju konstantnost „lošeg” ponašanja koje je sveprisutno.
• Osećanja, mišljenja i stavovi osobe se ne prihvataju kao validna i ispravna, pa ispada da nemaju osnovu, iako ih je neretko upravo druga osoba izazvala ili uticala na njih. „Ne znam zašto si sad besna/tužna, nema potrebe za tim” tip izjave kojoj je prethodila neka uvredljiva opaska, agresivno ponašanje, optužba, itd.
• Predstavljanje situacije kao da je samo realna za tu osobu, ali ne i objektivno, iako to nije slučaj, ili je minornoj meri tačno: „Sve je to SAMO u tvojoj glavi.”
• Izazivanje konflikta pa ubeđivanje osobe da je ona ta koja je izazvala konflikt: „Ti si prva počela, vidiš, to je zato što voliš da se svađaš.”
• Obrtanje situacije uz ubeđivanje osobe da je suprotno od onoga kako jeste: „Ti si kriv/a, ne ja. Ti si to htela, a ne ja.”
• Otvoreno ubeđivanje osobe da nešto sa njom nije u redu, iako za to nema objektivnog dokaza: „Mislim da s tobom nešto ne valja, treba da se lečiš/da prestaneš to da radiš/da se promeniš.”
• Forsiranje osobe na konstantno preispitivanje sebe: „Problem je u tebi, ne u meni, ti zapravo radiš sve pogrešno i treba da se malo preispitaš/poradiš na svom ponašanju.”
• Preskakanje ili ignorisanje ključne teme (diverzija) i svođenja razgovora ili situacije na neku nebitnost, pa samim tim, predstavljanje druge osobe kao nekog ko se raspravlja oko nevažnih stvari. „To su sad gluposti, ne želim time da se bavim”, „Zašto pričaš o tome, to je totalna glupost!?. Ne samo što su stvari o kojima druga osoba trenutno priča okarakterisane kao „glupost”, već su i „totalna” ili „potpuna” glupost. Taj pridev dodatno ekstremizuje stvari, kreirajući osećaj kolosalne besmislenosti onoga što se kazuje uz osećaj da smo i mi sami na neki način promašeni, banalni, „smarači” ili priglupi čim nas interesuju takve „totalne gluposti”.
• Zbunjivanje osobe tako da više ne zna o čemu je reč, šta je istina i tema razgovora ili rasprave: „Nisam pričala o tome, sve si pogrešno shvatio.”, „Nikad me ne razumeš” (ili „ništa ne razumeš”), „o čemu ti sad pričaš, to uopšte nije ono o čemu smo razgovarali” (opet, podrazumevajući da nije slučaj gde osoba stvarno pravi velike digresije i ne drži se teme).
• Pretvaranje da ne razume ono o čemu druga osoba govori, iako je razgovor direktan, konkretan i transparentno razumljiv: „Sad me samo zbunjuješ. Pričaš nepovezano. Ne razumem o čemu je reč i šta je tvoj problem.”
• Trivijalizovanje problema, njegove jačine, veličine ili osećanja osobe tako da se osoba oseti kao da je otišla predaleko, iako to nije slučaj: „To uopšte nije tako strašno. Dramiš, preteruješ. Preosetljiv/a si.”

Sve ovo, u dovoljnoj jačini i stalnosti, primenjeno čak i na odraslu, razvijenu i mentalno jaku osobu, može imati uticaja na nju u smeru toga da počne da preispituje sopstvenu realnost, samu sebe i da se oseća loše u vezi sebe. Ukoliko se ovo dešava postepeno i sistematski, čak će i (psihički) snažna osoba imati tendenciju da poklekne pred ovom salvom manipulativnih tehnika i početi da se oseća nesigurno, nestabilno ili, jednostavno, kao da nešto nije u redu sa njom i sa situacijom. Sada zamislite da se ovako ponaša neko ko je stariji, pametniji, sposobniji, prema nekom ko još nije dovoljno razvijen – ne samo fizički, nego mentalno i emocionalno. I da takvo ponašanje traje duži vremenski period, odnosno da boji celokupan odnos, a pogotovo da je takav jedan odnos dominantan u životu osobe. Dakle, svakako ne govorimo o povremenoj ili minimalnoj komunikaciji u ovom smislu (gde će i u najadekvatnijem odnosu doći do nesporazuma i različite percepcije istih stvari), već o sistematskoj prisutnosti ovakvih i sličnih izjava koje karakteriše uporno iskrivljavanje percepcije iz pravca jedne osobe ka drugoj.

U dinamici roditelj-dete (pa i u odnosu odrasli-odrasli), primena bilo kojeg od navedenih ponašanja nikako ne može iznedriti dobre stvari, kako u trenutnom odnosu, tako ni u budućoj konstelaciji crta ličnosti kod onog nad kojim se primenjuju. Recimo, ukoliko se roditelj, negovatelj, ili neka druga, starija figura od autoriteta (a kada smo mali skoro svi su nam u nekom smislu figure od autoriteta, samim tim što su stariji i opaženi kao moćniji od nas) sistematski ponaša na način gde negira osećanja deteta „zašto sad plačeš, dramiš, glumiš”, te ga uzgred etiketira kao „nestabilnog” ili slabog „preosetljiv si, ajde prestani”, dete nema izbora nego da bude zbunjeno samo sobom i svojim osećanjima. Velika je šansa da će stoga početi postepeno da sumnja u sebe, ubedivši se da to što oseća ne treba da oseća – iako zapravo treba da se tako oseća jer je emocija realna i vezana upravo za nešto što druga osoba radi neadekvatno. Time će steći sliku o sebi u kojoj s njim nešto stvarno nije u redu, čim mu toliko govore da ne treba da se oseća tako kako se oseća. Samim tim, smatraće da njegova prava osećanja nisu realna (mogući koren nastanka osećaja nevažnosti, disocijacije i „praznine” u kasnijem dobu), da nisu toliko bitna ili da su u suštini neadekvatna, a to najčešće dovodi do konfuzne slike o sebi (difuziju identiteta). Isto tako, roditelj može otvoreno da negira da se nešto (toksično) desilo, ili da je on sam toksičan (a time i izazivač, odnosno, odgovoran za nastalu situaciju), i da je uvek u detetu problem. Pošto realnost ne pokazuje tu „činjenicu”, dete počinje da se bori između dve suprotnosti: „da li je moje opažanje ispravno, ili je druga osoba zapravo ta koja vidi stvari kako treba?” Čim ovaj ciklus preispitivanja započne, teško se zaustavlja i dete upada u spiralu sumnje u sebe. To je osnova za dalju anksioznost, nesigurnost i sniženo samopouzdanje, koji se kao kamen temeljac ugrađuju u jezgro kasnije odrasle ličnosti.

Konstantno ubeđivanje osobe da nije u pravu direktan je „napad” na njeno opažanje realnosti i stavljanje toksičnog vela konfuzije na celokupnu stvarnost. Osoba počinje da se vodi floskulom „ako samo drugi vide ispravno – a ja ne, tuđa osećanja su važna – dok moja nisu, onda  su oni važni i u pravu – a sam ja „pokvaren-a”, nevažan-a, lud-a, i treba me popraviti.” Dodatno, sumnja u sebe nužno vodi ka potrebi da se, i kasnije, uvek oslanja na druge kako bi oni doneli sud o tome šta je ispravno a šta ne, čak i kada je reč o sopstvenim najdubljim osećanjima, potrebama i slici o sebi. Preispitivanje sebe i sopstvenih opažanja postaje nešto što je uobičajeno i nužno da bi se funkcionisalo – premisa da se bude u ekvilibrijumu s drugima, deli realnost i da se bude prihvaćen sa njihove strane. Uvod u takvo stanje bespomoćnosti i neadekvatnosti je uvod u psihoemocionalnu zavisnost od drugih, nepoverenje u sebe, te je, samim tim, neretko zapravo uvod u tzv. „životnu depresiju” i sistemsku, generalizovanu anhedoniju. S druge strane, u zavisnosti od specifičnog temperamenta i konstelacija odnosa, osoba kasnije može izrasti u besnu i frustriranu osobu koja, usled toga što je konstantno negirana kao biće i ubeđivana da nije u pravu, te da njen stav ili mišljenje nisu važni, kasnije ima potrebu za kompenzatornim dokazivanjem, u kom je samo i isključivo njen pogled jedini istinit („ja sam u stvari taj koji je uvek u pravu, niko drugi ne može da mi kaže šta je ispravno a šta ne”), što je naravno defanzivni mehanizam, gde se iz odbrane prelazi u napad. Tako se, nažalost, nastavlja i produžuje linija manipulativnosti i destruktivnog „sluđivanja” kroz generacije, a nije retkost i da se na taj način osoba uspešno oblikuje u narcisoidnu, i tako opet prenese toksičnost dalje na sopstveno potomstvo i ljude oko sebe.

_{[1] Za ovaj termin, inače, ne postoji adekvatan prevod jer je u pitanju kovanica na engleskom jeziku. Negde se nalazi i prevod „sluđivanje” ili „manipulacija sluđivanjem” koji nije bukvalan već deskriptivan, odnosno, opisuje mehanizam uticaja na osobu, gde jedna osoba, narodski rečeno, „pravi ludom” drugu osobu.}

_{[2] Naravno, podrazumeva se da postoji dobar objektivan razlog i argument da se osoba oseća kako se oseća, pre nego što ovakve komentare okarakterišemo kao „sluđivanje”. Nužan uslov je da su njene emocije izazvane situacijom ili pod uticajem druge osobe, odnosno, emocionalna reakcija je sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom i ljudskom prirodom. Ne može se primeniti na situacije gde druga osoba preterano (ili iskrivljeno, neprimereno) emocionalno reaguje na minorne stvari, gde je sasvim opravdano ukazati joj na to da su reakcije preterane i neprimerene. Takav slučaj može biti prisutan kada je, zapravo, druga osoba ta koja manipuliše i „sluđuje” prvu, ekstremno i patološki reagujući na minorne stvari, time ucenjujući prvu osobu i dovodeći je do toga da „hoda po ljuskama jajeta”. U tom drugom slučaju, možemo drugu osobu, emocionalnog ucenjivača, okarakterisati kao „sluđivača” jer postavlja situaciju tako da ispada da je prva osoba siledžija, neosetljiva, nasilnik ili zlostavljač, što ona zapravo, u tom slučaju, nije.}