Fenomen prokrastinacije se u poslednje vreme toliko često viđa u svim sferama individualnog i socijalnog funkcionisanja, da je termin postao široko prihvaćen kao svakodnevno i štaviše, uobičajeno stanje. Prokrastinacija se, zvanično i usko definiše kao čin namernog, svesnog odlaganja nečega što se treba uraditi (Merriam-Webster, 2019). Konkretnije, to je izbegavanje završavanja zadatka, obaveza, odnosno odlaganje započinjanja radnje, bez obzira na potencijalne negativne posledice. Takođe, za prokrastinaciju je često karakterističan mehanizam zamene ili namernog odvlačenja pažnje – osoba ne samo što odlaže svoje obaveze već to radi tako što obavlja neke druge, mnogo manje značajne ili besmislene radnje kojima sebi odvlači pažnju. Na primer, umesto da uči za ispit, osoba gleda „smešne klipove” na internetu ili, umesto da ode u prodavnicu, kupi namirnice i spremi ručak, osoba baš tada započne seansu igranja video-igre ili menjanja kanala na TV-u i slično. Stoga se veoma često može čuti kao termin koji koriste studenti, đaci, poslovni ljudi, profesori, a najviše ljudi koji imaju problem sa anksioznošću.
Prokrastinacija, ili narodski „što mogu danas ostaviću za sutra”, je stanje u koje svi mi ponekad upadnemo. Ipak, neko takve momente ima ređe, a neko češće, a neko, možemo tako reći, živi „prokrastinatorski”. Za osobe koje se ovako ponašaju, upotrebili smo izraz „sistematski prokrastinatori”. Sistematska prokrastinacija ili prokrastinatorski stil života je sveopšte, pervazivno stanje odlaganja svih obaveza, generalno izbegavanje suočavanja sa odgovornošću, odugovlačenje započinjanja bilo koje radnje, poboljšanja kvaliteta života ili neke razvojne promene. Ukratko, to je bezvoljnost i manjak želje da se započne bilo šta konstruktivno, uz prisustvo volje da se obavljaju minorne ili druge „zamenske” radnje. Osoba provodi svoje vreme baveći se besmislenim radnjama koje ne zahtevaju mentalni napor (ili zahtevaju drugačiju vrstu psihičke aktivnosti), trivijalizuje sopstveni život, negira ozbiljnost i nužnost obaveza ili traži neki drugi izgovor da ne bude kreativna, završi nešto započeto ili radi na sebi.
Ovakvo stanje svakako liči na laički definisanu „lenjost”, jer drugi ovakvo ponašanje često opažaju kao simptom neradničkog duha, odnosno, deluje im kao da dotičnog „mrzi da se pokrene”. Uistinu, ta klasična lenjost i jeste vrsta prokrastinacije, ali ne može se svaka prokrastinacija okarakterisati kao lenjost. Pogotovo ne u slučajevima kada osoba radi nešto drugo kako ne bi morala da radi ono što treba da radi. To „nešto drugo” može čak biti i napornije od onog prvog, ali razlika je u tome što to drugo nije obavezno, nije nužno ili nije konstruktivno u datom trenutku kao prvo. Kod osoba sa prokrastinatorskim stilom života imamo slučaj jednog velikog i dugotrajnog odlaganja čitavog života i svega što on nosi. Odatle počinjemo da naziremo srž problema i shvatamo na koji način je on povezan sa prestrogim unutrašnjim kritičarem, odnosno disfunkcionalnim internalizacijama, ali i obrascima vezivanja za druge.
Zašto se ovo sistematsko odlaganje života događa? Ukoliko malo pročačkamo po fenomenu prokrastinacije, prvo što vidimo je to da se ona javlja kada postoji objektivna ili subjektivna (samonametnuta) nužnost obavljanja obaveze, odnosno započinjanja nečega. Na započinjanje tog „nečega” ili obavljanje nekog zadatka osobu teraju ili okolnosti, ili druge osobe, ili je ona samu sebe ubedila da to treba, mora ili da je nužno. Prilikom priče o ego-stanjima i unutrašnjem roditelju/detetu, videli smo da strog i kontrolišući unutrašnji roditelj za suparnika u interakciji najčešće ima buntovničko i odmetničko dete. Nametanje obaveza je ovde komunikacija kontrolišućeg i naredbodavnog roditelja, a odlaganje obaveze je način bunta unutrašnjeg deteta protiv ovog pokušaja kontrole. Osobe sa jakim kritičarem obično imaju i aspekt jakog buntovničkog deteta pa se u takvom konglomeratu snaga vodi konstantna borba. Ukoliko su oba aspekta podjednako jaka, onda će borba biti konstantno nerešena. Dakle, dve strane su u stalnom klinču, unutrašnja borba traje, što će se manifestovati u spoljnjem ponašanju kao „pauza” života (eng. „life on hold”). Prestrogi roditelj koji tera da se odrade stvari, pa makar i „na silu” je aspekt lošeg dela introjekta roditelja ili internalizovane slike nekog drugog, uticajnog autoriteta.
Prokrastiniranje se laički posmatra kao lenjost i neodgovornost. Međutim, kada osoba sa revnošću radi stvari koje su od manje važnosti, koje su nebitne, ili čak idu na njenu štetu, samo da ne bi radila to što „treba”, očigledno je da je problematika mnogo dublja i kompleksnija
S tim u vezi, drugi aspekt reakcije na nekonzistentne, agresivne i kontrolišuće okoline (uglavnom roditelja) je osećaj naučene bespomoćnosti. Stalno kažnjavanje, „double-bind” situacije i nedefinisani zahtevi stavljaju osobu/dete u položaj gde ne zna šta da očekuje, a ni šta da radi da bi „odobrovoljilo” svoje staratelje ili zahtevajuću, „očekivačku” okolinu. Dalje, dete opsednuto time šta okolina, odnosno roditelji od njega žele, kako se oni osećaju (a ne ono) i šta da uradi povodom toga, naviknuto je da sutra i kao osoba funkcioniše u takvom operativnom modusu gde troši resurse na „razrešavanje” nečega što nije za rešavanje, a što je ipak stalno i dalje „u vazduhu”. Osobe sa nesigurno-anksioznim i ambivalentnim unutrašnjim radnim modelom, koji je opet produkt goreopisanih roditelja i emocionalnog vezivanja za iste, su u suštini naučene da prepuštenost samom sebi ne postoji, odnosno, da ne mogu adekvatno da funkcionišu ukoliko nisu pasivno-zavisne od druge osobe – jer su tako naučene. Ovde u suštini imamo obrazac tipa „ne znam šta tačno moj roditelj želi od mene; kada nešto želi, to moram da uradim iako ne želim; ubeđivan/a sam da ne znam šta ja želim i da moje želje i nisu tako bitne; sada moram da upregnem snage da saznam šta roditelj želi kako bih znao/la dalje korake.”
Nedostatak „holding” („držanje”) komponente (opisane u jednom od prethodnih poglavlja) prilikom ranog roditeljstva, a kasnije i neadekvatno otelotvorenje sigurne baze, sprečava dete/odraslu osobu da se upušta u neizvesne, nepoznate i u situacije koje mogu izazvati tenziju. Usled toga, osoba paradoksalno stalno pokušava da se vrati i pronađe sigurnu bazu dok oseća onesposobljavajuću anksioznost kada treba sama da se suoči sa izazovima nepoznate spoljašnjosti. Odrasla jedinka u ovom slučaju figuru „roditelj” neretko zamenjuje figurom „partner”, čak i kada nije u vezi, opsednuta je time da nađe sigurnost, anksiozna je kada treba da se upusti u nepoznato i stavlja ono što žele drugi ispred sopstvenih potreba. Sposobnosti za donošenje odluka, a samim tim i preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život su u takvom sklopu deficitarne i slabo funkcionalne, što se odražava na maladaptivne načine nošenja sa kontekstom gde se upravo odlučnost i odgovornost zahtevaju.
Leave a Reply