Toksicna Psihologija

Tag: partnerski-odnosi

  • Efekat plinske svetlosti, sluđivanje ili „gaslight-ing”

    Sada već uveliko popularan termin na koji možemo naleteti u većini knjiga popularne psihologije, tzv. efekat plinske svetlosti (eng. „gaslighting”)[1], odnosi se na skupinu pokušaja od strane druge osobe da nam utiče na percepciju realnosti, uglavnom u smeru iskrivljavanja onoga za šta mislimo i ubeđeni smo da je tako kako jeste. Termin „plinska svetlost” je upotrebljen kako bi ilustrovala sam mehanizam i potiče iz istoimenog filma u kojem partner, između ostalog, manipuliše jačinom svetlosti plinske lampe a onda ubeđuje partnera da umišlja da se nešto menja. Njegov primarni cilj je bio da ubedi osobu kako je mentalno nestabilna, tako što je, narodski rečeno, „nabeđuje” da ono što vidi, oseća i misli nije tako kako jeste, tj. da nešto s njom nije u redu (iako je s njom zapravo sve bilo u redu a on je taj koji je uticao i na kontekst i na nju). Ukratko rečeno, ovo je manipulativna tehnika koja ima za cilj navođenje druge osobe da sumnja u sopstvenu realnost i sebe samu. Najčešće se sastoji od sledećih elemenata:

    • Negiranje opažanja i zaključivanja osobe o realnosti i ubeđivanje da to što vidi nije stvarno tako kako ga ona vidi: „To uopšte nije tako, pogrešno to vidiš. To što misliš ili kažeš da se dešava, ne dešava se.”
    • Negiranje da se nešto desilo ili da se desilo samo tako kao što ga se druga osoba seća: „To se nije desilo, izmišljaš, umišljaš!” iakoje njena emocionalna reakcija sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom, ili, „nije tako bilo, nego ovako.”
    • Negiranje osećanja osobe i ubeđivanje da ono što oseća nije to što oseća ili što treba da oseća[2]: „Sad glumiš da ti je loše, praviš se, hajde ne foliraj se.” „Ne znam što si besan sada, ništa se ne dešava.” „Prestani da plačeš,  nema potrebe za tim”. „Čemu sad tolika frka, samo sam (to i to) rekao-la/uradio-la”.
    • Strateško „podešavanje” konteksta, predstavljanje situacije ili ponašanje sa ciljem da osoba počinje da sumnja u sebe i svoje postupke, a samim tim i da se oseća nesigurno: „Stalno obaraš ovo, smotan si. Svaki put uprljaš krpu. Uvek si neraspoložen. Uvek radiš isto ono što ne valja.” Obratimo pažnju na (zlo)upotrebu reči „stalno” i „uvek”, koje navode na tobožnju konstantnost „lošeg” ponašanja koje je sveprisutno.
    • Osećanja, mišljenja i stavovi osobe se ne prihvataju kao validna i ispravna, pa ispada da nemaju osnovu, iako ih je neretko upravo druga osoba izazvala ili uticala na njih. „Ne znam zašto si sad besna/tužna, nema potrebe za tim” tip izjave kojoj je prethodila neka uvredljiva opaska, agresivno ponašanje, optužba, itd.
    • Predstavljanje situacije kao da je samo realna za tu osobu, ali ne i objektivno, iako to nije slučaj, ili je minornoj meri tačno: „Sve je to SAMO u tvojoj glavi.”
    • Izazivanje konflikta pa ubeđivanje osobe da je ona ta koja je izazvala konflikt: „Ti si prva počela, vidiš, to je zato što voliš da se svađaš.”
    • Obrtanje situacije uz ubeđivanje osobe da je suprotno od onoga kako jeste: „Ti si kriv/a, ne ja. Ti si to htela, a ne ja.”
    • Otvoreno ubeđivanje osobe da nešto sa njom nije u redu, iako za to nema objektivnog dokaza: „Mislim da s tobom nešto ne valja, treba da se lečiš/da prestaneš to da radiš/da se promeniš.”
    • Forsiranje osobe na konstantno preispitivanje sebe: „Problem je u tebi, ne u meni, ti zapravo radiš sve pogrešno i treba da se malo preispitaš/poradiš na svom ponašanju.”
    • Preskakanje ili ignorisanje ključne teme (diverzija) i svođenja razgovora ili situacije na neku nebitnost, pa samim tim, predstavljanje druge osobe kao nekog ko se raspravlja oko nevažnih stvari. „To su sad gluposti, ne želim time da se bavim”, „Zašto pričaš o tome, to je totalna glupost!?. Ne samo što su stvari o kojima druga osoba trenutno priča okarakterisane kao „glupost”, već su i „totalna” ili „potpuna” glupost. Taj pridev dodatno ekstremizuje stvari, kreirajući osećaj kolosalne besmislenosti onoga što se kazuje uz osećaj da smo i mi sami na neki način promašeni, banalni, „smarači” ili priglupi čim nas interesuju takve „totalne gluposti”.
    • Zbunjivanje osobe tako da više ne zna o čemu je reč, šta je istina i tema razgovora ili rasprave: „Nisam pričala o tome, sve si pogrešno shvatio.”, „Nikad me ne razumeš” (ili „ništa ne razumeš”), „o čemu ti sad pričaš, to uopšte nije ono o čemu smo razgovarali” (opet, podrazumevajući da nije slučaj gde osoba stvarno pravi velike digresije i ne drži se teme).
    • Pretvaranje da ne razume ono o čemu druga osoba govori, iako je razgovor direktan, konkretan i transparentno razumljiv: „Sad me samo zbunjuješ. Pričaš nepovezano. Ne razumem o čemu je reč i šta je tvoj problem.”
    • Trivijalizovanje problema, njegove jačine, veličine ili osećanja osobe tako da se osoba oseti kao da je otišla predaleko, iako to nije slučaj: „To uopšte nije tako strašno. Dramiš, preteruješ. Preosetljiv/a si.”

    Sve ovo, u dovoljnoj jačini i stalnosti, primenjeno čak i na odraslu, razvijenu i mentalno jaku osobu, može imati uticaja na nju u smeru toga da počne da preispituje sopstvenu realnost, samu sebe i da se oseća loše u vezi sebe. Ukoliko se ovo dešava postepeno i sistematski, čak će i (psihički) snažna osoba imati tendenciju da poklekne pred ovom salvom manipulativnih tehnika i početi da se oseća nesigurno, nestabilno ili, jednostavno, kao da nešto nije u redu sa njom i sa situacijom. Sada zamislite da se ovako ponaša neko ko je stariji, pametniji, sposobniji, prema nekom ko još nije dovoljno razvijen – ne samo fizički, nego mentalno i emocionalno. I da takvo ponašanje traje duži vremenski period, odnosno da boji celokupan odnos, a pogotovo da je takav jedan odnos dominantan u životu osobe. Dakle, svakako ne govorimo o povremenoj ili minimalnoj komunikaciji u ovom smislu (gde će i u najadekvatnijem odnosu doći do nesporazuma i različite percepcije istih stvari), već o sistematskoj prisutnosti ovakvih i sličnih izjava koje karakteriše uporno iskrivljavanje percepcije iz pravca jedne osobe ka drugoj.

    U dinamici roditelj-dete (pa i u odnosu odrasli-odrasli), primena bilo kojeg od navedenih ponašanja nikako ne može iznedriti dobre stvari, kako u trenutnom odnosu, tako ni u budućoj konstelaciji crta ličnosti kod onog nad kojim se primenjuju. Recimo, ukoliko se roditelj, negovatelj, ili neka druga, starija figura od autoriteta (a kada smo mali skoro svi su nam u nekom smislu figure od autoriteta, samim tim što su stariji i opaženi kao moćniji od nas) sistematski ponaša na način gde negira osećanja deteta „zašto sad plačeš, dramiš, glumiš”, te ga uzgred etiketira kao „nestabilnog” ili slabog „preosetljiv si, ajde prestani”, dete nema izbora nego da bude zbunjeno samo sobom i svojim osećanjima. Velika je šansa da će stoga početi postepeno da sumnja u sebe, ubedivši se da to što oseća ne treba da oseća – iako zapravo treba da se tako oseća jer je emocija realna i vezana upravo za nešto što druga osoba radi neadekvatno. Time će steći sliku o sebi u kojoj s njim nešto stvarno nije u redu, čim mu toliko govore da ne treba da se oseća tako kako se oseća. Samim tim, smatraće da njegova prava osećanja nisu realna (mogući koren nastanka osećaja nevažnosti, disocijacije i „praznine” u kasnijem dobu), da nisu toliko bitna ili da su u suštini neadekvatna, a to najčešće dovodi do konfuzne slike o sebi (difuziju identiteta). Isto tako, roditelj može otvoreno da negira da se nešto (toksično) desilo, ili da je on sam toksičan (a time i izazivač, odnosno, odgovoran za nastalu situaciju), i da je uvek u detetu problem. Pošto realnost ne pokazuje tu „činjenicu”, dete počinje da se bori između dve suprotnosti: „da li je moje opažanje ispravno, ili je druga osoba zapravo ta koja vidi stvari kako treba?” Čim ovaj ciklus preispitivanja započne, teško se zaustavlja i dete upada u spiralu sumnje u sebe. To je osnova za dalju anksioznost, nesigurnost i sniženo samopouzdanje, koji se kao kamen temeljac ugrađuju u jezgro kasnije odrasle ličnosti.

    Konstantno ubeđivanje osobe da nije u pravu direktan je „napad” na njeno opažanje realnosti i stavljanje toksičnog vela konfuzije na celokupnu stvarnost. Osoba počinje da se vodi floskulom „ako samo drugi vide ispravno – a ja ne, tuđa osećanja su važna – dok moja nisu, onda  su oni važni i u pravu – a sam ja „pokvaren-a”, nevažan-a, lud-a, i treba me popraviti.” Dodatno, sumnja u sebe nužno vodi ka potrebi da se, i kasnije, uvek oslanja na druge kako bi oni doneli sud o tome šta je ispravno a šta ne, čak i kada je reč o sopstvenim najdubljim osećanjima, potrebama i slici o sebi. Preispitivanje sebe i sopstvenih opažanja postaje nešto što je uobičajeno i nužno da bi se funkcionisalo – premisa da se bude u ekvilibrijumu s drugima, deli realnost i da se bude prihvaćen sa njihove strane. Uvod u takvo stanje bespomoćnosti i neadekvatnosti je uvod u psihoemocionalnu zavisnost od drugih, nepoverenje u sebe, te je, samim tim, neretko zapravo uvod u tzv. „životnu depresiju” i sistemsku, generalizovanu anhedoniju. S druge strane, u zavisnosti od specifičnog temperamenta i konstelacija odnosa, osoba kasnije može izrasti u besnu i frustriranu osobu koja, usled toga što je konstantno negirana kao biće i ubeđivana da nije u pravu, te da njen stav ili mišljenje nisu važni, kasnije ima potrebu za kompenzatornim dokazivanjem, u kom je samo i isključivo njen pogled jedini istinit („ja sam u stvari taj koji je uvek u pravu, niko drugi ne može da mi kaže šta je ispravno a šta ne”), što je naravno defanzivni mehanizam, gde se iz odbrane prelazi u napad. Tako se, nažalost, nastavlja i produžuje linija manipulativnosti i destruktivnog „sluđivanja” kroz generacije, a nije retkost i da se na taj način osoba uspešno oblikuje u narcisoidnu, i tako opet prenese toksičnost dalje na sopstveno potomstvo i ljude oko sebe.

    [1] Za ovaj termin, inače, ne postoji adekvatan prevod jer je u pitanju kovanica na engleskom jeziku. Negde se nalazi i prevod „sluđivanje” ili „manipulacija sluđivanjem” koji nije bukvalan već deskriptivan, odnosno, opisuje mehanizam uticaja na osobu, gde jedna osoba, narodski rečeno, „pravi ludom” drugu osobu.

    [2] Naravno, podrazumeva se da postoji dobar objektivan razlog i argument da se osoba oseća kako se oseća, pre nego što ovakve komentare okarakterišemo kao „sluđivanje”. Nužan uslov je da su njene emocije izazvane situacijom ili pod uticajem druge osobe, odnosno, emocionalna reakcija je sasvim opravdana i u skladu sa kontekstom, situacijom i ljudskom prirodom. Ne može se primeniti na situacije gde druga osoba preterano (ili iskrivljeno, neprimereno) emocionalno reaguje na minorne stvari, gde je sasvim opravdano ukazati joj na to da su reakcije preterane i neprimerene. Takav slučaj može biti prisutan kada je, zapravo, druga osoba ta koja manipuliše i „sluđuje” prvu, ekstremno i patološki reagujući na minorne stvari, time ucenjujući prvu osobu i dovodeći je do toga da „hoda po ljuskama jajeta”. U tom drugom slučaju, možemo drugu osobu, emocionalnog ucenjivača, okarakterisati kao „sluđivača” jer postavlja situaciju tako da ispada da je prva osoba siledžija, neosetljiva, nasilnik ili zlostavljač, što ona zapravo, u tom slučaju, nije.

    NAZAD NA TEKSTOVE

  • „Kompatibilnost” partnera u svetlu prethodnih obrazaca vezivanja

    Pored toga što stilovi vezivanja i unutrašnji radni model mogu konkretno uticati na našu ličnost i karakter, oni u velikoj meri mogu odrediti koji „model” ličnosti, odnosno karakter ćemo tražiti prilikom povezivanja sa drugima. Ljudi su u određenoj meri svesni toga kakve im osobe odgovaraju ili ne odgovaraju, s kim im je prijatno u društvu, pored koga se osećaju dobro ili loše, kakvi im se ljudi „dopadaju” i u kakve tipove ličnosti se zaljubljuju. Međutim, ova očekivanja i modeli su mahom nesvesni, pa se može desiti da mislimo da želimo da budemo u odnosu sa takvom i takvom osobom, a kad ostvarimo povezanost, shvatimo da nam tu zapravo mnoge stvari smetaju: da nam njen karakter ne odgovara i da se osećamo loše u toj vezi. To je stoga što su ovi obrasci uglavnom nesvesni; i naravno, u velikoj su meri određeni našim prethodnim povezanostima sa drugima, počevši od ranog detinjstva i interakcije sa roditeljima.

    Često se dešava da neke osobe konstantno ulaze u odnose gde bivaju povređene; kao da ih uvek privlači isti tip ljudi koji se ispostavi kao toksičan za njih i pored kojeg ove osobe pate. Neretko srećemo slučajeve (kod sebe i drugih) u kojima shvatamo šta se dešava i kakvi nas ljudi privlače, i da to nije dobro za nas, ali nas i dalje privlače i nije nam jasno zašto. Objašnjenja za to svakako ima mnogo, ali se sva ona, ili većina njih, mogu podvesti pod okrilje teorije o ranim vezivanjima za roditelje i prvim iskustvima u emocionalnim odnosima sa drugima. U tom smislu, ukoliko primetimo da nas privlače osobe jakog karaktera, dominante, agresivne, one koje znaju da „lupe šakom o sto”, vođe, vrlo je verovatno da nam je makar jedan od roditelja takva ličnost, pri čemu nije mnogo bitno kakve smo mi osobe. Na primer, može se desiti da nas privuče dominantna osoba, a da smo mi po prirodi submisivni (i na tom mehanizmu se odvija odnos) a može se desiti da smo i mi dominantni, ali nas opet takve osobe privlače, iako su to često situacije tipa „dva jarca na brvnu” dakle, dolazi do čestih konflikata.

    U prvom slučaju, specifično ponašanje roditelja koje je bilo takvo da je od nas napravilo submisivne ličnosti (vidi poglavlje koje se bavi temama ego-stanja i ulogama roditelj-dete gde se govorilo o „formulama” tj. povezanostima između ličnosti roditelja i ličnosti deteta), sada je očekivano ponašanje drugih. Mi zapravo u ovom trenutku očekujemo da se drugi ponašaju prema nama kao što su naši roditelji ponašali prema nama, a zatim koristimo iste strategije koje smo koristili u detinjstvu kako bismo održali odnos, u cilju održanja trenutnog odnosa. Ukoliko obe strane prihvate takvu „igru” to može rezultirati našim zadovoljstvom sa odnosom, ili može doći do nagomilavanja podsvesnog besa prema dominantnoj osobi. Osećaj besa od strane submisivne osobe je takođe projekcija iz ranih interakcija sa dominantnim roditeljima i on se javljao kao prirodna reakcija na kaznu. Pošto je trenutni odnos refleksija toga, isti mehanizmi  ponovo uzimaju maha i mi sada potiskujemo svoj bes prema ovom „novom roditelju”, očekujući kaznu ili percipirajući neka njegova ponašanja kao kažnjavajuća.

    U drugom slučaju, gde smo mi dominantni, a privlače nas dominantne osobe, ono što se najčešće dešava je da smo prilikom ranih interakcija sa roditeljima, koji su bili agresivni i dominantni, morali aktivno  da se borimo protiv njihovog „režima”. To da li će dete biti buntovnik ili pasivna osoba, opet zavisi od specifičnog situacionog, ali i od biološko-psihološkog sklopa deteta. U svakom slučaju, odnos je tu bio manje-više stalna borba dveju strana, gde se dete borilo da ostvari svoja prava, a roditelj je aktivno pokušavao da „uguši” pobunu. Ukoliko smo odrastali u ovakvom kontekstu, uglavnom će nas najverovatnije privlačiti dominantne osobe, zato što smo uslovljeni na obrazac borbe, i shodno tome naš mozak traži „pogodnog kandidata” sa kojim će moći adekvatno da uposli taj obrazac. Stoga, dešava se da nas privuku dominanti i agresivni partneri jer jedino sa njima možemo odigravati tu „igru” na koju smo se navikli iz ranijih iskustava – za to jedino i znamo i znamo. Odnosi ovakve vrste su mahom sa dosta konflikata koje izazivaju obe strane, a koji su produkti nagomilanih tenzija i borbe za prevlast, teritoriju i prava. Konflikti su sasvim normalni za obe osobe, i za razliku od dominantno-submisivnih odnosa gde su konflikti traumatični za submisivnu stranu, u dominantno-dominantnim odnosima konflikti uglavnom služe da se odnos vrati u ekvilibrijum („sada sve je ok…ali samo do sledeće prilike”). Ovde obe osobe ispoljavaju težnju da se njihova prava i stavovi prihvate paradoksalno zahtevajući da se druga osoba „potčini” njihovom uticaju. Međutim, to je samo trenutna pobeda, jer ako druga osoba potpuno prestane da učestvuje u konfliktima, čitav odnos staje; zapravo, u takvom kontekstu nije ni dobro po odnos da se druga osoba potpuno povinuje i postane submisivna. Konflikt i borba za prevlast je domen gde obe strane iskazuju sebe kao ličnosti, jer su od malena naviknute na to da je ovo jedini način da budu „na ravnoj nozi” sa svima, i da tako drugima, a i sebi, budu dovoljno dobre. Bez konflikta, ove osobe nemaju načina da iskažu sebe, i samim tim tako (što se njih tiče) nema nikakvih „dokaza” da su dovoljno dobre – zato uglavnom upadnu u negativnu ruminaciju. Cela ova dinamika neretko dovodi do toga da, kada se dominantne osobe nađu u vezi sa nedominantnim i nekonfliktnim partnerom, odnos im postaje „dosadan” i statičan, partneri im postaju dosadni i prestaju da ih privlače. S druge strane, takođe možemo imati slučajeve u kojima submisivne osobe ulaze u odnos sa submisivnim i tu opet imamo isti rezultat – odnos postane „prazan”, „veza nigde ne ide”, međusobna privlačnost prestane, i tako dalje. Sve se to dešava zato što se ne odigravaju obrasci na koje je mozak naviknut i koje očekuje, i zbog toga ovakva vezivanja deluju
    besmisleno i strano.

    Partnere često biramo prema nesvesnim očekivanjima toga što želimo da ispoljimo u odnosu i kako želimo biti tretirani. Problem najčešće čini to što našim očekivanjima vladaju rana vezivanja u kojima nismo na adekvatan način uspeli da se ispoljimo i gde nismo tretirani kao autentične osobe

    Pored toga što se može javiti i dinamika takve vrste u kojoj je partner refleksija našeg unutrašnjeg roditelja (gde mi zauzimamo ulogu „deteta”) često se u isto vreme dešava i to da se mi sami identifikujemo sa svojim roditeljima, i prema partneru se ponašamo onako kako su se naši roditelji ponašali prema nama. To počinje s time da se u partnera projektuje naše unutrašnje dete i onda se prema njemu ponašamo onako kako se (ili kako bi se) naš roditelj ponašao prema nama. Recimo, imali smo roditelja koji je nekonzistentno strog, nepredvidljiv, pasivno-agresivan i nepodržavajući. Naše unutrašnje dete je anksiozno, frustrirano, zbunjeno i zavisno od emocionalne validacije. Projekcijom unutrašnjeg deteta u partnera (napomenimo i to da je važno da partner bude „prikladan” odnosno prijemčiv za projekciju, dakle, da poseduje makar klicu navedenih crta) mi se prema njemu nesvesno ponašamo kao nekoznistentno-nepodržavajući roditelj. Ne podnosimo sopstvene slabosti (dete), tim više što ih sada vidimo i kod drugog. Iz tog razloga, ne znajući za drugi način ponašanja prema tim „slabostima”, naš um upošljava model „pasivno-agresivni roditelj” kako bi „promenio” partnera „na bolje”. Nažalost, to dovodi do toga da se sada kod drugog partnera aktiviraju odbrambeni mehanizmi, a nakon toga i njegove/njene sopstvene introjekcije roditelj-dete po kojima počinje da se ponaša. Shvatate da je ovo prazan, beskoristan i toksičan valcer koji samo vrti jedne te iste bolne momente u krug, bez ikakvih pomaka u isceljenju – štaviše, u ovakvim situacijama (ukoliko su opšteprisutne i nekontrolisane) neretko može doći i do produbljivanja starih ožiljaka. S tim u vezi postoji fenomen pod nazivom „traumatsko vezivanje” (eng. „trauma bonding”), o čemu će biti reči kasnije.

    Svakako da postoje raznorazni primeri dinamika za koje nemamo mesta u ovom trenutku, ali za sve njih važi isto pravilo – psiha funkcioniše po prethodnim obrascima i na osnovu toga aktivno traži i očekuje da se interakcije sa drugima odigravaju po već usađenom modelu. Napomenimo i to da se model interakcije roditelj-dete takođe neretko projektuje i u odnos sa sopstvenom decom. Tu dolazi do različitih dinamika, na primer, osoba može prema detetu da se ponaša onako kako se njen roditelj ponašao prema njoj. Primera radi, ukoliko je neko kao dete bio podvrgnut preterano disciplinujućim roditeljima, sada će se takođe i prema detetu ponašati disciplinujuće. Drugi primer je da roditelj sada u dete projektuje sopstveno unutrašnje dete, a sebe identifikuje kao „idealnog” roditelja za to svoje unutrašnje dete, ponašajući se prema njemu po nekom hibridnom modelu gde dominira narcisoidni obrazac. S druge strane, može se desiti da se osoba prema detetu ponaša previše popustljivo jer „zna kako je to” kada je roditelj strog; dakle projektuje svoje unutrašnje dete na njega i preko njega pokušava da „živi” alternativni život gde roditelji nisu bili kritički nastrojeni, tako što ide u ekstrem totalnog „laissez-faire”[1] pristupa. Iako deluje kao bolji izbor, ekstremi u odnosima nisu adekvatni, pa tako previše popustljiv vaspitački stil može dovesti do toga da dete prerano postane dominantno u odnosu, ili s manjkom integriteta usled nedostatka vodeće figure, odnosno modela. Tako može doći do neprirodnog disbalansa, gubitka uzora/modela, preteranih/nerealnih očekivanja od ljudi i slično. Takođe, ovo može prerasti u pseudo-neglekt, koji je isto tako toksičan po razvoj deteta kao i opterećenost odnosom sa detetom.

    Napomenimo na kraju i to da su ovi modeli vezivanja jednostavno ugrađeni u naše nesvesno i uglavnom funkcionišu automatski, bez naše svesne kontrole. Stoga, ukoliko ne osvestimo i ne analiziramo situaciju iz ugla obrazaca vezivanja u detinjstvu i mladosti, teško ćemo promeniti način na koji ulazimo u odnos sa drugima, povećati šanse za pronalazak kompatibilnog partnera, a i uticati na to da se naši trenutni odnosi pokrenu na bolju i adekvatniju psihoemocionalnu ravan, čime i mi i naši partneri sazrevamo kao ličnosti.

    [1] Minimalna odgovornost za neki proces, tj. u ovom slučaju, minimalno preuzimanje uloge vođe u odnosu, odnosno maksimalno izbegavanje aktivne uloge vaspitača i usmerivača odnosa. Prevod termina sa francuskom je „pustiti” ili „dozvoliti”.

    NAZAD NA TEKSTOVE