Toksicna Psihologija

Tag: motivacija

  • Prokrastinacija: kontrolišući roditelj, naučena bespomoćnost i nesigurna baza

    Fenomen prokrastinacije se u poslednje vreme toliko često viđa u svim sferama individualnog i socijalnog funkcionisanja, da je termin postao široko prihvaćen kao svakodnevno i štaviše, uobičajeno stanje. Prokrastinacija se, zvanično i usko definiše kao čin namernog, svesnog odlaganja nečega što se treba uraditi (Merriam-Webster, 2019). Konkretnije, to je izbegavanje završavanja zadatka, obaveza, odnosno odlaganje započinjanja radnje, bez obzira na potencijalne negativne posledice. Takođe, za prokrastinaciju je često karakterističan mehanizam zamene ili namernog odvlačenja pažnje – osoba ne samo što odlaže svoje obaveze već to radi tako što obavlja neke druge, mnogo manje značajne ili besmislene radnje kojima sebi odvlači pažnju. Na primer, umesto da uči za ispit, osoba gleda „smešne klipove” na internetu ili, umesto da ode u prodavnicu, kupi namirnice i spremi ručak, osoba baš tada započne seansu igranja video-igre ili menjanja kanala na TV-u i slično. Stoga se veoma često može čuti kao termin koji koriste studenti, đaci, poslovni ljudi, profesori, a najviše ljudi koji imaju problem sa anksioznošću.

    Prokrastinacija, ili narodski „što mogu danas ostaviću za sutra”, je stanje u koje svi mi ponekad upadnemo. Ipak, neko takve momente ima ređe, a neko češće, a neko, možemo tako reći, živi „prokrastinatorski”. Za osobe koje se ovako ponašaju, upotrebili smo izraz „sistematski prokrastinatori”. Sistematska prokrastinacija ili prokrastinatorski stil života je sveopšte, pervazivno stanje odlaganja svih obaveza, generalno izbegavanje suočavanja sa odgovornošću, odugovlačenje započinjanja bilo koje radnje, poboljšanja kvaliteta života ili neke razvojne promene. Ukratko, to je bezvoljnost i manjak želje da se započne bilo šta konstruktivno, uz prisustvo volje da se obavljaju minorne ili druge „zamenske” radnje. Osoba provodi svoje vreme baveći se besmislenim radnjama koje ne zahtevaju mentalni napor (ili zahtevaju drugačiju vrstu psihičke aktivnosti), trivijalizuje sopstveni život, negira ozbiljnost i nužnost obaveza ili traži neki drugi izgovor da ne bude kreativna, završi nešto započeto ili radi na sebi.

    Ovakvo stanje svakako liči na laički definisanu „lenjost”, jer drugi ovakvo ponašanje često opažaju kao simptom neradničkog duha, odnosno, deluje im kao da dotičnog „mrzi da se pokrene”. Uistinu, ta klasična lenjost i jeste vrsta prokrastinacije, ali ne može se svaka prokrastinacija okarakterisati kao lenjost. Pogotovo ne u slučajevima kada osoba radi nešto drugo kako ne bi morala da radi ono što treba da radi. To „nešto drugo” može čak biti i napornije od onog prvog, ali razlika je u tome što to drugo nije obavezno, nije nužno ili nije konstruktivno u datom trenutku kao prvo. Kod osoba sa prokrastinatorskim stilom života imamo slučaj jednog velikog i dugotrajnog odlaganja čitavog života i svega što on nosi. Odatle počinjemo da naziremo srž problema i shvatamo na koji način je on povezan sa prestrogim unutrašnjim kritičarem, odnosno disfunkcionalnim internalizacijama, ali i obrascima vezivanja za druge.

    Zašto se ovo sistematsko odlaganje života događa? Ukoliko malo pročačkamo po fenomenu prokrastinacije, prvo što vidimo je to da se ona javlja kada postoji objektivna ili subjektivna (samonametnuta) nužnost obavljanja obaveze, odnosno započinjanja nečega. Na započinjanje tog „nečega” ili obavljanje nekog zadatka osobu teraju ili okolnosti, ili druge osobe, ili je ona samu sebe ubedila da to treba, mora ili da je nužno. Prilikom priče o ego-stanjima i unutrašnjem roditelju/detetu, videli smo da strog i kontrolišući unutrašnji roditelj za suparnika u interakciji najčešće ima buntovničko i odmetničko dete. Nametanje obaveza je ovde komunikacija kontrolišućeg i naredbodavnog roditelja, a odlaganje obaveze je način bunta unutrašnjeg deteta protiv ovog pokušaja kontrole. Osobe sa jakim kritičarem obično imaju i aspekt jakog buntovničkog deteta pa se u takvom konglomeratu snaga vodi konstantna borba. Ukoliko su oba aspekta podjednako jaka, onda će borba biti konstantno nerešena. Dakle, dve strane su u stalnom klinču, unutrašnja borba traje, što će se manifestovati u spoljnjem ponašanju kao „pauza” života (eng. „life on hold”). Prestrogi roditelj koji tera da se odrade stvari, pa makar i „na silu” je aspekt lošeg dela introjekta roditelja ili internalizovane slike nekog drugog, uticajnog autoriteta.

    Prokrastiniranje se laički posmatra kao lenjost i neodgovornost. Međutim, kada osoba sa revnošću radi stvari koje su od manje važnosti, koje su nebitne, ili čak idu na njenu štetu, samo da ne bi radila to što „treba”, očigledno je da je problematika mnogo dublja i kompleksnija

    S tim u vezi, drugi aspekt reakcije na nekonzistentne, agresivne i kontrolišuće okoline (uglavnom roditelja) je osećaj naučene bespomoćnosti. Stalno kažnjavanje, „double-bind” situacije i nedefinisani zahtevi stavljaju osobu/dete u položaj gde ne zna šta da očekuje, a ni šta da radi da bi „odobrovoljilo” svoje staratelje ili zahtevajuću, „očekivačku” okolinu. Dalje, dete opsednuto time šta okolina, odnosno roditelji od njega žele, kako se oni osećaju (a ne ono) i šta da uradi povodom toga, naviknuto je da sutra i kao osoba funkcioniše u takvom operativnom modusu gde troši resurse na „razrešavanje” nečega što nije za rešavanje, a što je ipak stalno i dalje „u vazduhu”. Osobe sa nesigurno-anksioznim i ambivalentnim unutrašnjim radnim modelom, koji je opet produkt goreopisanih roditelja i emocionalnog vezivanja za iste, su u suštini naučene da prepuštenost samom sebi ne postoji, odnosno, da ne mogu adekvatno da funkcionišu ukoliko nisu pasivno-zavisne od druge osobe – jer su tako naučene. Ovde u suštini imamo obrazac tipa „ne znam šta tačno moj roditelj želi od mene; kada nešto želi, to moram da uradim iako ne želim; ubeđivan/a sam da ne znam šta ja želim i da moje želje i nisu tako bitne; sada moram da upregnem snage da saznam šta roditelj želi kako bih znao/la dalje korake.”

    Nedostatak „holding” („držanje”) komponente (opisane u jednom od prethodnih poglavlja) prilikom ranog roditeljstva, a kasnije i neadekvatno otelotvorenje sigurne baze, sprečava dete/odraslu osobu da se upušta u neizvesne, nepoznate i u situacije koje mogu izazvati tenziju. Usled toga, osoba paradoksalno stalno pokušava da se vrati i pronađe sigurnu bazu dok oseća onesposobljavajuću anksioznost kada treba sama da se suoči sa izazovima nepoznate spoljašnjosti. Odrasla jedinka u ovom slučaju figuru „roditelj” neretko zamenjuje figurom „partner”, čak i kada nije u vezi, opsednuta je time da nađe sigurnost, anksiozna je kada treba da se upusti u nepoznato i stavlja ono što žele drugi ispred sopstvenih potreba. Sposobnosti za donošenje odluka, a samim tim i preuzimanje odgovornosti za sebe i svoj život su u takvom sklopu deficitarne i slabo funkcionalne, što se odražava na maladaptivne načine nošenja sa kontekstom gde se upravo odlučnost i odgovornost zahtevaju.

    NAZAD NA TEKSTOVE

  • „Kompatibilnost” partnera u svetlu prethodnih obrazaca vezivanja

    Pored toga što stilovi vezivanja i unutrašnji radni model mogu konkretno uticati na našu ličnost i karakter, oni u velikoj meri mogu odrediti koji „model” ličnosti, odnosno karakter ćemo tražiti prilikom povezivanja sa drugima. Ljudi su u određenoj meri svesni toga kakve im osobe odgovaraju ili ne odgovaraju, s kim im je prijatno u društvu, pored koga se osećaju dobro ili loše, kakvi im se ljudi „dopadaju” i u kakve tipove ličnosti se zaljubljuju. Međutim, ova očekivanja i modeli su mahom nesvesni, pa se može desiti da mislimo da želimo da budemo u odnosu sa takvom i takvom osobom, a kad ostvarimo povezanost, shvatimo da nam tu zapravo mnoge stvari smetaju: da nam njen karakter ne odgovara i da se osećamo loše u toj vezi. To je stoga što su ovi obrasci uglavnom nesvesni; i naravno, u velikoj su meri određeni našim prethodnim povezanostima sa drugima, počevši od ranog detinjstva i interakcije sa roditeljima.

    Često se dešava da neke osobe konstantno ulaze u odnose gde bivaju povređene; kao da ih uvek privlači isti tip ljudi koji se ispostavi kao toksičan za njih i pored kojeg ove osobe pate. Neretko srećemo slučajeve (kod sebe i drugih) u kojima shvatamo šta se dešava i kakvi nas ljudi privlače, i da to nije dobro za nas, ali nas i dalje privlače i nije nam jasno zašto. Objašnjenja za to svakako ima mnogo, ali se sva ona, ili većina njih, mogu podvesti pod okrilje teorije o ranim vezivanjima za roditelje i prvim iskustvima u emocionalnim odnosima sa drugima. U tom smislu, ukoliko primetimo da nas privlače osobe jakog karaktera, dominante, agresivne, one koje znaju da „lupe šakom o sto”, vođe, vrlo je verovatno da nam je makar jedan od roditelja takva ličnost, pri čemu nije mnogo bitno kakve smo mi osobe. Na primer, može se desiti da nas privuče dominantna osoba, a da smo mi po prirodi submisivni (i na tom mehanizmu se odvija odnos) a može se desiti da smo i mi dominantni, ali nas opet takve osobe privlače, iako su to često situacije tipa „dva jarca na brvnu” dakle, dolazi do čestih konflikata.

    U prvom slučaju, specifično ponašanje roditelja koje je bilo takvo da je od nas napravilo submisivne ličnosti (vidi poglavlje koje se bavi temama ego-stanja i ulogama roditelj-dete gde se govorilo o „formulama” tj. povezanostima između ličnosti roditelja i ličnosti deteta), sada je očekivano ponašanje drugih. Mi zapravo u ovom trenutku očekujemo da se drugi ponašaju prema nama kao što su naši roditelji ponašali prema nama, a zatim koristimo iste strategije koje smo koristili u detinjstvu kako bismo održali odnos, u cilju održanja trenutnog odnosa. Ukoliko obe strane prihvate takvu „igru” to može rezultirati našim zadovoljstvom sa odnosom, ili može doći do nagomilavanja podsvesnog besa prema dominantnoj osobi. Osećaj besa od strane submisivne osobe je takođe projekcija iz ranih interakcija sa dominantnim roditeljima i on se javljao kao prirodna reakcija na kaznu. Pošto je trenutni odnos refleksija toga, isti mehanizmi  ponovo uzimaju maha i mi sada potiskujemo svoj bes prema ovom „novom roditelju”, očekujući kaznu ili percipirajući neka njegova ponašanja kao kažnjavajuća.

    U drugom slučaju, gde smo mi dominantni, a privlače nas dominantne osobe, ono što se najčešće dešava je da smo prilikom ranih interakcija sa roditeljima, koji su bili agresivni i dominantni, morali aktivno  da se borimo protiv njihovog „režima”. To da li će dete biti buntovnik ili pasivna osoba, opet zavisi od specifičnog situacionog, ali i od biološko-psihološkog sklopa deteta. U svakom slučaju, odnos je tu bio manje-više stalna borba dveju strana, gde se dete borilo da ostvari svoja prava, a roditelj je aktivno pokušavao da „uguši” pobunu. Ukoliko smo odrastali u ovakvom kontekstu, uglavnom će nas najverovatnije privlačiti dominantne osobe, zato što smo uslovljeni na obrazac borbe, i shodno tome naš mozak traži „pogodnog kandidata” sa kojim će moći adekvatno da uposli taj obrazac. Stoga, dešava se da nas privuku dominanti i agresivni partneri jer jedino sa njima možemo odigravati tu „igru” na koju smo se navikli iz ranijih iskustava – za to jedino i znamo i znamo. Odnosi ovakve vrste su mahom sa dosta konflikata koje izazivaju obe strane, a koji su produkti nagomilanih tenzija i borbe za prevlast, teritoriju i prava. Konflikti su sasvim normalni za obe osobe, i za razliku od dominantno-submisivnih odnosa gde su konflikti traumatični za submisivnu stranu, u dominantno-dominantnim odnosima konflikti uglavnom služe da se odnos vrati u ekvilibrijum („sada sve je ok…ali samo do sledeće prilike”). Ovde obe osobe ispoljavaju težnju da se njihova prava i stavovi prihvate paradoksalno zahtevajući da se druga osoba „potčini” njihovom uticaju. Međutim, to je samo trenutna pobeda, jer ako druga osoba potpuno prestane da učestvuje u konfliktima, čitav odnos staje; zapravo, u takvom kontekstu nije ni dobro po odnos da se druga osoba potpuno povinuje i postane submisivna. Konflikt i borba za prevlast je domen gde obe strane iskazuju sebe kao ličnosti, jer su od malena naviknute na to da je ovo jedini način da budu „na ravnoj nozi” sa svima, i da tako drugima, a i sebi, budu dovoljno dobre. Bez konflikta, ove osobe nemaju načina da iskažu sebe, i samim tim tako (što se njih tiče) nema nikakvih „dokaza” da su dovoljno dobre – zato uglavnom upadnu u negativnu ruminaciju. Cela ova dinamika neretko dovodi do toga da, kada se dominantne osobe nađu u vezi sa nedominantnim i nekonfliktnim partnerom, odnos im postaje „dosadan” i statičan, partneri im postaju dosadni i prestaju da ih privlače. S druge strane, takođe možemo imati slučajeve u kojima submisivne osobe ulaze u odnos sa submisivnim i tu opet imamo isti rezultat – odnos postane „prazan”, „veza nigde ne ide”, međusobna privlačnost prestane, i tako dalje. Sve se to dešava zato što se ne odigravaju obrasci na koje je mozak naviknut i koje očekuje, i zbog toga ovakva vezivanja deluju
    besmisleno i strano.

    Partnere često biramo prema nesvesnim očekivanjima toga što želimo da ispoljimo u odnosu i kako želimo biti tretirani. Problem najčešće čini to što našim očekivanjima vladaju rana vezivanja u kojima nismo na adekvatan način uspeli da se ispoljimo i gde nismo tretirani kao autentične osobe

    Pored toga što se može javiti i dinamika takve vrste u kojoj je partner refleksija našeg unutrašnjeg roditelja (gde mi zauzimamo ulogu „deteta”) često se u isto vreme dešava i to da se mi sami identifikujemo sa svojim roditeljima, i prema partneru se ponašamo onako kako su se naši roditelji ponašali prema nama. To počinje s time da se u partnera projektuje naše unutrašnje dete i onda se prema njemu ponašamo onako kako se (ili kako bi se) naš roditelj ponašao prema nama. Recimo, imali smo roditelja koji je nekonzistentno strog, nepredvidljiv, pasivno-agresivan i nepodržavajući. Naše unutrašnje dete je anksiozno, frustrirano, zbunjeno i zavisno od emocionalne validacije. Projekcijom unutrašnjeg deteta u partnera (napomenimo i to da je važno da partner bude „prikladan” odnosno prijemčiv za projekciju, dakle, da poseduje makar klicu navedenih crta) mi se prema njemu nesvesno ponašamo kao nekoznistentno-nepodržavajući roditelj. Ne podnosimo sopstvene slabosti (dete), tim više što ih sada vidimo i kod drugog. Iz tog razloga, ne znajući za drugi način ponašanja prema tim „slabostima”, naš um upošljava model „pasivno-agresivni roditelj” kako bi „promenio” partnera „na bolje”. Nažalost, to dovodi do toga da se sada kod drugog partnera aktiviraju odbrambeni mehanizmi, a nakon toga i njegove/njene sopstvene introjekcije roditelj-dete po kojima počinje da se ponaša. Shvatate da je ovo prazan, beskoristan i toksičan valcer koji samo vrti jedne te iste bolne momente u krug, bez ikakvih pomaka u isceljenju – štaviše, u ovakvim situacijama (ukoliko su opšteprisutne i nekontrolisane) neretko može doći i do produbljivanja starih ožiljaka. S tim u vezi postoji fenomen pod nazivom „traumatsko vezivanje” (eng. „trauma bonding”), o čemu će biti reči kasnije.

    Svakako da postoje raznorazni primeri dinamika za koje nemamo mesta u ovom trenutku, ali za sve njih važi isto pravilo – psiha funkcioniše po prethodnim obrascima i na osnovu toga aktivno traži i očekuje da se interakcije sa drugima odigravaju po već usađenom modelu. Napomenimo i to da se model interakcije roditelj-dete takođe neretko projektuje i u odnos sa sopstvenom decom. Tu dolazi do različitih dinamika, na primer, osoba može prema detetu da se ponaša onako kako se njen roditelj ponašao prema njoj. Primera radi, ukoliko je neko kao dete bio podvrgnut preterano disciplinujućim roditeljima, sada će se takođe i prema detetu ponašati disciplinujuće. Drugi primer je da roditelj sada u dete projektuje sopstveno unutrašnje dete, a sebe identifikuje kao „idealnog” roditelja za to svoje unutrašnje dete, ponašajući se prema njemu po nekom hibridnom modelu gde dominira narcisoidni obrazac. S druge strane, može se desiti da se osoba prema detetu ponaša previše popustljivo jer „zna kako je to” kada je roditelj strog; dakle projektuje svoje unutrašnje dete na njega i preko njega pokušava da „živi” alternativni život gde roditelji nisu bili kritički nastrojeni, tako što ide u ekstrem totalnog „laissez-faire”[1] pristupa. Iako deluje kao bolji izbor, ekstremi u odnosima nisu adekvatni, pa tako previše popustljiv vaspitački stil može dovesti do toga da dete prerano postane dominantno u odnosu, ili s manjkom integriteta usled nedostatka vodeće figure, odnosno modela. Tako može doći do neprirodnog disbalansa, gubitka uzora/modela, preteranih/nerealnih očekivanja od ljudi i slično. Takođe, ovo može prerasti u pseudo-neglekt, koji je isto tako toksičan po razvoj deteta kao i opterećenost odnosom sa detetom.

    Napomenimo na kraju i to da su ovi modeli vezivanja jednostavno ugrađeni u naše nesvesno i uglavnom funkcionišu automatski, bez naše svesne kontrole. Stoga, ukoliko ne osvestimo i ne analiziramo situaciju iz ugla obrazaca vezivanja u detinjstvu i mladosti, teško ćemo promeniti način na koji ulazimo u odnos sa drugima, povećati šanse za pronalazak kompatibilnog partnera, a i uticati na to da se naši trenutni odnosi pokrenu na bolju i adekvatniju psihoemocionalnu ravan, čime i mi i naši partneri sazrevamo kao ličnosti.

    [1] Minimalna odgovornost za neki proces, tj. u ovom slučaju, minimalno preuzimanje uloge vođe u odnosu, odnosno maksimalno izbegavanje aktivne uloge vaspitača i usmerivača odnosa. Prevod termina sa francuskom je „pustiti” ili „dozvoliti”.

    NAZAD NA TEKSTOVE